Писани рад једног шеснаестогодишњака: Стојим по страни и посматрам, понекад ми дође да наглас заплачем…


СРБски ФБРепортер

Путем редакцијске поште до нас је дошао писани састав из српског језика једног шеснаестогодишњака, ученика трећег разреда средње угоститељске школе на тему „Стојим по страни и посматрам“.
Заиста, да ли је потребан још неки доказ да смо као друштво стигли до дна?

sl1

***

Стојим по страни и посматрам…

Понекад ми дође да наглас заплачем кад погледам какво је стање у нашој држави. Свакога дана се надам да ће једном бити боље.

Будим се, сањао сам још један у низу неостварених снова. Сањам како је фрижидер пун намирница које нама обезбеђују живот. Сви смо сложни и на окупу. Мајка и отац ужурбано крећу на посао, водећи рачуна да не закасне ни минут.

Трзам се из тог сна и схватам да касним на доручак, а за доручак буквално ништа.
Отац незапослен седи у фотељи и слуша лажи и бљувотине такозваних политичара који су купили дипломе. Свакога дана причају нове лажи које људима испирају мозак.
Брат…

View original post 191 more words

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s