Путем редакцијске поште до нас је дошао писани састав из српског језика једног шеснаестогодишњака, ученика трећег разреда средње угоститељске школе на тему „Стојим по страни и посматрам“.
Заиста, да ли је потребан још неки доказ да смо као друштво стигли до дна?
***
Стојим по страни и посматрам…
Понекад ми дође да наглас заплачем кад погледам какво је стање у нашој држави. Свакога дана се надам да ће једном бити боље.
Будим се, сањао сам још један у низу неостварених снова. Сањам како је фрижидер пун намирница које нама обезбеђују живот. Сви смо сложни и на окупу. Мајка и отац ужурбано крећу на посао, водећи рачуна да не закасне ни минут.
Трзам се из тог сна и схватам да касним на доручак, а за доручак буквално ништа.
Отац незапослен седи у фотељи и слуша лажи и бљувотине такозваних политичара који су купили дипломе. Свакога дана причају нове лажи које људима испирају мозак.
Брат…
Погледај оригинални чланак 191 more words
ФБР ЖУРНАЛ 