КАДА ЈЕ СВЕ РУСИЈА ПОМОГЛА СРБИЈИ И ШТА СЕ ДОГОДИЛО 1999. ГОДИНЕ?

 

Глас Отаџбине

1) Свети Сава је постао монах захваљујући монаху Русу који га је одвео на Свету Гору и замонашио га у руском манастиру светог Пантелејмона.

2) Читав период турске владавине представници српске Цркве и српског народа упућују посланике ка рускоме цару тражећи материјалну или финансијску помоћ и заступање код турског султана ради заштите народа и светиња, што су Срби и добијали.
–

3) Toком целог 18. века, све до средине 19. века Србима који живе у аустријској монархији (Српска Војводина и Крајина) стиже помоћ у виду црквене литературе, књига, уџбеника као и наставног кадра за српске школе које Срби нису имали, будући да је Аустријска царевина бранила штампање српских књига, али и вршила притисак да буде што мање српских образовних институција на својој територији.

4) Од средине 18. века велики број Срба из Аустрије и Турске добија право да се насели на територију Руске царевине и тамо настави живот добијајући земљу и посао, без бојазни да ће неко вршити притисак на њих да промени веру. Хиљаде Срба је отишло у Русију и засновало две аутономне јединице (територија данашње источне Украјине) – Славјаносербија и Новосербија.

 

5) У Првом српском устанку, Русија је, као помоћ Румунима и Србима, објавила рат Турској и послала своју војску у рат против Турака на страни српских устаника. Постигнути су велики заједнички успеси. Руски цар Александар Први Романов обећава Карађорђу да ће, када прође опасност од Наполеоновог напада на Русију, свим средствима помоћи Србију и обновити је.

6) У другом српском устанку Русија није учествовала са својом војском као помоћ српским устаницима, али није ни било потребно, јер је после овог устанка питање Србије решавано више дипломатским путевима заступањем Русије и услед турског страха од руске војне интервенције, Срби су добили аутономију од које се после кренуло ка стварању савремене српске државе. Победом руске војске над Турском и преговорима између те две државе, Србија добија два хатишерифа којима је фактички уништена реална турска власт у Србији.

7) У периоду од 1833. године до Балканских ратова, Русија је водила дипломатску борбу за Србију, што у смислу њеног признања као посебне државе, а што у смислу борбе за проширење њених територија.

8) У Балканским ратовима (Другом) Русија је посредовала између Србије и Бугарске чијим је интересима желела да унесе неопходну равнотежу.

9) ПРВИ СВЕТСКИ РАТ – Први светски рат је најочитији пример руске љубави за Србе и Србију. Наиме, у периоду када је за Русију било најнеповољније, услед економске и, пре свега, војне слабости, али и унутрашњих нерешених проблема, она објављује рат двема тадашњим суперсилама – Немачкој и Аустроугарској, ИЗ ЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ РАЗЛОГА – ЖЕЉИ ДА СПРЕЧИ АУСТРОУГАРСКО И НЕМАЧКО УНИШТЕЊЕ СЛАБАШНЕ СРБИЈЕ, која је, вишеструко војно и економски ослабљена, будући да је тек изашла из два велика рата против Турске и Бугарске од којих се није успела ни мало опоравити.

РУСИЈА ЈЕ, ПРИТЕКАВШИ У ПОМОЋ СРБИМА, ИЗГУБИЛА, ОСИМ ДВА – ТРИ МИЛИОНА ВОЈНИКА ПОГИНУЛИХ У РАТНИМ СУКОБИМА, ЈОШ И СВОЈУ СОПСТВЕНУ ЦАРЕВИНУ И ЦАРСКУ ПОРОДИЦУ, јер су бољшевици, искористивши ситуацију и слабост државе, направили државни преврат, укинули Царевину и масакрирали царску породицу. Остаће забележене речи руског цара Николаја Другог Романова, изречене током здравице пред представницима европских држава неколико недеља пред почетак Првог светског рата: „ПОДИЖЕМ ОВУ ЧАШУ У ЧАСТ СРБИЈЕ, ЈЕДИНОМ САВЕЗНИКУ И ПРИЈАТЕЉУ РУСИЈЕ У ЕВРОПИ!“ Представници запада овим су били запрепашћени.

10) Други светски рат – Победа ослободилачке војске Србије и Југославије дефинитивно је завршена уласком Црвене армије у источне и северне делове Југославије крајем 1944. године. Руска војска изгубила је неколико хиљада својих војника на територији Југославије.

11) У данашње време једино се Русија залаже за Србију и њен економско – војни просперитет и целовитост њене територије. Једина је светска сила која се здушно залаже за повратак територије Косова и Метохије Србији. Русија је држава која са Србијом реализује економске пројекте од којих ће Србија постати значајан стратешки и економски фактор на Балкану и региону.

12) Шта се догодило током кампање НАТО бомбардовања Србије? Зашто Русија није помогла? Многи еврофили овај слаби ангажман Русије поводом бомбардовања Србије тумаче као недостатак жеље и незаинтересованост Русије да нам помогне. Но, да ли је то заиста то тако?

Након распада СССР, Русија улази у дубоку политичку, али пре свега економску кризу. „Перестројка“, прелазак социјалистичке привреде на капиталистички модел привређивања, начинио је огромне проблеме руској економији. Може се рећи да се руска економија налазила у колапсу и на граници потпуног краха. Огромна незапосленост, затварање великог броја предузећа, пљачка народа, огромна стопа криминала, милиони незапослених, масе људи огрезле у алкохолизам и наркоманију биле су нормална слика Русије током деведесетих. У Русији је владала глад у најбуквалнијем смислу те речи. Познати економисти света ову су земљу називали „Нигерија у снегу“.

Да би колико толико поправила своју привредну ситуацију и спречила пропаст и распад земље, који је већ био на помолу, Русија је била принуђена да тражи помоћ и финансијску подршку. Из тог разлога, председник Русије, Борис Јељцин, окреће се Европи и, пре свега, Америци, тражећи финасијску помоћ како би спречио тотални суноврат земље. 1993. године група генерала покушава да изведе војни пуч и свргне га са власти, али војска гуши тај пуч. Као услов помоћи у сфери финансија, Америка и западноевропске земље траже многе уступке од руског председника: умањење војног потенцијала Русије, брже реформе привреде, увођење парламентарне демократије и других демократских процеса. У најави је била и подела земље и њено распарчавање.

Налазећи се у таквој неповољној ситуацији и на страни побеђеног током Хладног рата, Русија је постала сведок страшне агресије на њеног савезника – Србију. Агонија је била још већа будући да је руски народ био на страни Србије и захтевао да држава помогне, али због потпуне пустоши која је владала земљом, готово потпуног краха економије, глади и хаоса који је све више прождирао руско друштво, и због зависности од помоћи западних земаља, Русија је била потпуно немоћна да помогне, осим у моралном смислу.

Ситуација је била отежана чињеницом да је српски председник, Слободан Милошевић, 1993. године, приликом пуча извршеног од стране групе руских генерала који су покушали да свргну Јељцина, јавно подржао заверенике. Сада, 1999. године, тај исти који је подржавао свргавање руског председника, требао је да тражи помоћ од истог, што је додатно закомпликовало целу ситуацију…

***

ФБР ДОДАТАК:
1999. године Мађарска је постала чланица НАТО савеза, а Румунија и Бугарска су биле у преговорима за пријем… Све три земље су добиле налог да НЕ ДОЗВОЛЕ ПРЕЛЕТ РУСКИХ АВИОНА преко своје територије…

И још је важно да се подсетимо шта је генерал Генерал Леонид Ивашов, председник руске Академије за геополитику, преговарач са руске стране приликом потписивања мировног споразума 1999. године, рекао о том времену:

„Ми смо се с Американцима договорили да ће највише половина (Американци су говорили – не мање од половине) снага безбедности, пограничних снага и оружаних снага СРЈугославије бити повучено из покрајине. Ми смо се договорили да натовске земље, које активно учествују у бомбардовању и агресији против СРЈ, неће размештати своје снаге у дубини територије покрајине. Била је одређена и обележена зона од три до пет километара дуж границе са Албанијом и Македонијом. Ми смо пристали на присуство натовских структура једино у Призрену, отприлике 55 километара од границе. Овде је требало да буде размештена немачка бригада. Међутим, Строуб Талбот и Виктор Черномирдин су у суштини игнорисали ту заједничку одлуку руске, америчке и финске стране./…/ Черномирдин је трговао са Клинтоном и Гором о предмету његове подршке као кандидата за председника Русије. Мени је постало јасно зашто је Черномирдин трговао Србијом – да је требало, он би и пола Русије продао. Међу њима је постојао договор:Гор председник САД, Черномирдин – председник Русије.“(„Геополитика“, број 29/2008.)