25. априла 1999. Супертајна мисија наших пилота – напад на НАТО авијацију на аеродрому Ринас код Тиране


Тајна акција српских авиона Г-4 у рату против НАТО

24. 03. 2009.

soko-g-4-super-galeb-11435-1366x768

Тачно месец дана после почетка агресије и бомбардовања Југославије 1999. НАТО се налазио пред великом прославом 50 година постојања и још већим изазовом шта урадити у рату против Југославије. Да ли појачати бомбардовање и по цену нових цивилних жртава и штете, што се све медијски враћало као бумеранг, или повести копнену офанзиву пре свега користећи ОВК као пешадију?

У Вашингтону су звонили бубњеви и тумачења да је све осим тоталне победе заправо тоталан пораз за Запад. Јер, ваздушни удари нису сломили кичму југословенске војске, морал војске и народа био је висок и сви су били уједињени у жељи за отпором.

Мишљења западних аналитичара да ће бити потребно само неколико дана бомбардовања да Београд поклекне, нису се показала као тачна. Југославије није одиграла онако како је то НАТО очекивао, није се предала после неколико дана. На брзину инсценирани сценарио реализовао се са невероватним контраефектима. НАТО је интервенисао да би, наводно, спречио хуманитарну трагедију, али ју је проширио и убрзао. Интервенисао је да би спречио да криза дестабилизује друге земље, а она се у међувремену проширила и на Македонију са неизвесним последицама по питању статуса Космета. У првом постмодерном рату конфузија би била забавна да није била и крвава.

Виктор Черномирдин стигао је 22. априла 1999. у Београд у покушају проналажења решења и некаквог компромиса да се рат заустави. Тог дана југословенска ПВО добила је стриктно наређење да не дејствује управо због авионског лета руског преговарача и могуће грешке. Ту чињеницу НАТО је искористио и један амерички ловац-бомбардер Ф-16 летео је од мађарске границе до Београда у радарској сенци цивилног авиона Виктора Черномирдина да би затим бацио бомбу од скоро три тоне на подземни објекат Стражевицу. Ратно лукавство, или кршење међународног ратног права? Сазнавши да их је амерички Ф-16 искористио као штит у прилазу Београду, руски пилоти су у одласку Черномирдинов авион окренули потпуно другим коридором, тамо где није ни било предвиђено, па се авион одједном нашао изнад положаја једне пешадијско-артиљеријске јединице у Срему. Са земље је на непознати и ненајављени авион отворена урнебесна ватра чак и из пиштоља и пушака. Срећом нису га погодили, јер је одмах узео велику висину.

Само три дана касније пилоти на аеродрому Голубовци код Подгорице извлачили су карте за супертајну мисију, без знања и одобрења команде у Београду: напад на аеродром Ринас крај Тиране.

На том аеродрому била је смештена америчка борбена група „Соко” са 24 хеликоптера типа „апач”, као и делови 82. падобранске дивизије из Форт Брега, Северна Каролина. У рану зору 26. априла у акцију је кренуло шест авиона Г-4 „супер-галеб” југословенског РВ, иначе из састава акро-групе „Летеће звезде”. Ниско летећи на само три метра изнад морских таласа, да би избегли радарску контролу, југословенским авионима требало је мање од 20 минута да стигну до циљева у рејону аеродрома Ринас. Стигли су из правца излазећег сунца и визуелно били тешки за откривање.

Прво је ракетама и бомбама нападнут логор за обуку терориста ОВК крај аеродрома Ринас, да би затим авиони Г-4 гађали америчке хеликоптере на земљи. Уништено је девет „апача” док су још три била озбиљно оштећена.

Италијанска државна телевизија јавила је истог дана вест о нападу на аеродром Ринас само једном и онда је та вест скинута. Руска агенција Итар-Тас јавила је да је аеродром Ринас крај Тиране био затворен за саобраћај 26. априла и неколико дана касније, да италијански министар унутрашњих послова није одлетео са тог аеродрома после завршетка посете Тирани и да се прва вест о губитку једног америчког „апача на рутинском лету” поклапа управо са 26. априлом. Албанска делегација, која се тог дана враћала са састанка Савета Европе у Стразбуру није слетела на аеродром Ринас већ у Валону.

На брифингу за новинаре у Бриселу, један од портпарола НАТО-а, италијански бригадни ваздухопловни генерал Ђузепе Марани тих је дана врло похвално говорио о југословенским пилотима на авионима Г-4.

Дан после акције на Ринас аеродрому, НАТО је 27. априла 1999. у три наврата жестоко бомбардовао аеродром Голубовци крај Подгорице посебно гађајући подземни објекат тог аеродрома Тузи, где су се и налазили авиони Г-4 из акро-групе „Летеће звезде”. Објекат је срушен и сви авиони у њему су уништени. Један од југословенских пилота тих је дана добијајући војно одликовање рекао да га прима за успех у тајној мисији.

Прошло је од тада доста година, по међународном праву Југославија је имала пуно право на одмазду по оним државама које су своју територију, или ваздушни простор „изнајмиле” за извршење агресије на нашу земљу. Ипак, пилоти о акцији на аеродром Ринас не желе уопште да причају. Xаг и све оно што се догодило са генералима из Србије одређују и сва каснија понашања. Дакле, што се тиче пилота и њиховог поноса, та се прича никада није догодила. Службено, не. Неслужбено, „Летеће звезде” одлетеле су у легенду…

Мирослав ЛАЗАНСКИ

__________
Извор: Informacioni centar „Komentar“

**************

Напади на аеродроме у Тузли и Тирани

Како је ратно ваздухопловство Југославије изненадило НАТО снаге на Тузланском и Тиранском аеродрому и нанело им озбиљне губитке.
О нападима наше авијације 1999 године у време НАТО агресије на аеродроме у Тузли и Тирани НАТО није изустио ни једну реч. Крије се то, јер како би таква сила признала да су јој неки српски пилоти очитали лекцију из тактике и вештине летења наневши јој при том и значајне губитке. Посебно поражавајуће по НАТО звучи чињеница да су српски авиони изводили такве борбене летове док су им изнад глава били силни Авакси и јата технички знатно супериорнијих НАТО авиона.

Агресија на Југославију је почела 24. марта 1999 и планирано је да се за 7-10 дана Југословенска Војска уништи до те мере, да Југославија буде принуђена на потписивање безусловне капитулације, па да се НАТО снаге тријумфално ушетају у Београд. У склопу тог плана предвиђено је да се Тузлански аеродром углавном користио за слетања теже оштећених авиони, који не могу да се домогну својих матичних база. На том аеродрому су били стационирани и хеликоптери спасилачких екипа које би улетале на нашу територију и спашавале пилоте евентуално оборених авиона. Пошто се планови НАТО стратега никако нису остваривали требало је повећати интензитет бомбардовања. Тада се мења стратегија и на Тузлански аеродром 08. априла долеће 8 борбених авиона који су требали да учествују у нападу на специјалне циљеве у СРЈ.

Наши обавештајци су за то сазнали и у комади ратног ваздухопловства је почело планирање напада на аеродром у Тузли јер се тамо сконцентрисао велики број летелица. На аеродрому се налазило 12 борбених авиона које је наша ПВО оштетила, 8 ловаца бомбардера који су долетели пре неколико дана и 4 спасилачка хеликоптера уз још неколико помоћних и летелица транспортне авијације.

На аеродрому Поникве окупљена је комбинована ескадрила од 6 Орлова 2 МИГ-а 21 и једног Галеба Г4. Задатак је био да се у ниском лету дође до Тузланског аеродрома и уништити што више НАТО авиона. У недељу 18. априла у 13:30 наши авиони су изненада на стајанци напали НАТО авионе јер је у то време „због квара“ (саботажа наших оперативаца) био искључен радар на аеродрому Тузла.

Изненађење је било потпуно јер их ни Авакси нису регистровали на време па су наши авиони примећени тек на 10 Км од Тузланског аеродрома а тада је било касно да НАТО авиони узлете. Четири НАТО авиона у паровима су била спремна за узлетање али су наши пре њиховог полетања већ напали. Била је то изузетно ризична акција и иако је из наше базе јављено да су наши авиони примећени нико од пилота није желео да акцију прекине.

По изјави мајора Гавриловића који је летео на једном од Орлова, он је испустио бомбе на групу оштећених НАТО авиона који су се налазили на писти скроз десно, и окренуо летелицу да би поново напао хеликоптере. За њим су кренула још 3 Орла и испустила терет свако на већ одабране циљеве, док су 2 Орла остала да прецизније гађају авионе који су се спремали да полете и 8 ловаца који су пре неки дан стигли у Тузлу. Два МИГ-а и Галеб су ракетама и митраљезима довршавали посао

Ј-22 Орао – ловац бомбардер

Цела акција је због више налета трајала око 15 минута и тада је у повратку ка Пониквама ракетом са земље оборен један наш Орао у коме је погинуо потпуковник Михајло В. из Крагујевца. Осталих осам авиона се вратило до аеродрома Поникве с тим што је Мајор Жељко М. из Новог Сада због оштећења (испаљеном ракетом са земље) успео да свој МИГ приземљи на 10 км од писте аеродрома Поникве.

Потврђени биланс нашег бомбардовања Тузланског аеродрома је 17 уништених авиона, и 3 спасилачка хеликоптера. Док неки други незванични извори који су имали могућност да виде последице овог напада наводе да је уништен 21 авион и 3 хеликоптера, те да су у ланчаним експлозијама уништена и 2 транспортна авиона, као и значајан део технике. Посебан бес НАТО-а изазвала погибија 11 официра, пилота и послужиоца ваздухоплова. Али оно што је још значајније је, да све до краја НАТО агресије аеродром у Тузли више није коришћен за борбене летове на Југославију.

Освета НАТО-а

Већ истог дана НАТО је направио невиђену кампању бомбардовања аеродрома Поникве када је у једном дану на тај аеродром сручено преко 80 пројектила. Цео аеродром се тресао од детонација, али „Топ Ган момци“ и поред тако масовног бомбардовања нису озбиљније оштетили виталне инсталације аеродрома, па је он био у функцији све до краја НАТО агресије. Бомбардовање аеродрома Поникве се периодично понављало јер НАТО никако није мога да лоцира где ми то кријемо наше авионе, који мало мало па узлете и ремете им планове…

Као освету за Тузлу три дана узастопно НАТО авијација је гађала Ужице и његова околину па и сам центар Ужица, када је са три пројектила погођена главна пошта у центру града. Многима је било чудно тако жестоко бомбардовање Ужица и његове околине а посебно је било чудно разарање поште јер је то једина поста која је погођена, поред оне у Приштини, од почетка агресије. Био је то бес и освета „Милосрдног Анђела“ за тешке губитке на Тузланском аеродрому.

Напад на аеродром крај Тиране

Посебна „дрскост“ и храброст наших пилота је напад на Аеродром у Тирани. На том аеродрому је била стационирана ескадрила од 12 Апача ракетних хеликоптера који су требали да буду ваздушна подршка за „Атлантску бригаду“ која се спремала да преко превоја Кошаре и Горожуп заједно уз садејство са НАТО снагама изврши пробој и војнички заузме Метохију а касније и Косово.

„Атлантску бригаду“ је сачињавало око 6.000 Шиптара добровољаца из иностранства са Америчким инструкторима. Они су са осталим терористичким групама ОВК које су се повукле у Албанију требали да изврше тај копнени напад, пошто ваздушна кампања НАТО-а није дала никакве резултате. Тако су укупне снаге које су нападале на границе Космета чиниле око 20.000 бораца заједно са страним претежно америчким инструкторима и специјалцима.

Да би олакшали нашим борцима одбрану на границама Космета наши пилоти су у више наврат изводили борбена дејства на том простору. Први од тих напада догодио се 13 априла када је 4 наших авиона напало припремни камп Атлантске бригаде који се налазио близу места Каменица на северу Албаније. Том приликом је оборен један Апач а Атлантској бригади су нанети озбиљни губици. Напад наше авијације на снаге које су нападале границе Косова и Метохије поновљен је 05. маја када су 3 Орла и 2 Галеба у кратким временским размацима и више наврата нападали већ поменуту Атлантску бригаду.

Свакако један од најспектакуларних напада наша авијација извела је 26 априла када је нападнута НАТО база америчких „Апача“ на аеродрому крај Тиране. Та операција је била посебно рискантна јер је од аеродрома Поникве до Тиране требало летети скоро сат времена (54 минута) а бити неоткривен од стране радара, НАТО авијације и авакса. Напад је планиран тако да по 2 Галеба Г-4С синхронизовано полете са аеродрома Поникве и Голубовци код Подгорице и неопажено се привуку НАТО бази дубоко у територију Албаније. Акција је изведена тако што су у ниском лету кроз планинске кланце прво долетела 2 Г-4С са аеродрома Голубовци а 20 минута касније стигла су још 2 Галеба Г-4С са аеродрома Поникве. Резултати овог напада су били више него импресивни јер је уништено 5 Апача, а сва 4 Галеба су успела да се неоштећана врате у своје базе (које најчешће нису били аеродроми са којих су узлетели). Пуни ефекат овог напада се огледао и у томе што НАТО више до крај агресије на Југославију није користио Апаче.

Г-4 Супер Галеб

Изводити летове и борбена дејства у пограничном појасу са Албанијом било је готово незамисливо због тога што је НАТО авијација даноноћно бомбардовала тај сектор и што је на небу увек било технички супериорнијих НАТО авиона уз обавезно навођење од стране Авакса. Али и поред свега тога наши пилоти су изузетном храброшћу и летачким умећем као осице задавали ударце и НАТО-у и Атлантској бригади која је фактички представљала НАТО копнене снаге. Та копнена офанзива је уз огромне губитке претрпела тежак пораз и никада није успела да се пробије на КиМ. Наши храбри браниоци границе на Кошарама и целом пограничном сектору са Албанијом имали су велику помоћ наших пилота који су се веома храбро супротстављали вишеструко надмоћнијем непријатељу.

У поплави свакојаког подаништва и удворичког понашања, како од стране наших политичара тако и од стране диригованих медија, овај текст посвећујем нашим храбрим ваздухопловцима који су жртвујући своје животе бранили ову земљу и овај народ. Да ове поданичке гњиде не би затамниле и овај део наше светле блиске историје, желим да подсетим на храброст и достојанство које овај народ има.

Звонимир Трајковић, политички аналитичар

______________
http://www.dejanlucic.net

БРИТАНСКИ BBC ПРИЗНАО: Бомбардовали смо вас осиромашеним уранијумом, у Србији ће од рака умрети још 10.000 људи! (видео)


БРИТАНСКИ BBC ПРИЗНАО: Бомбардовали смо вас осиромашеним уранијумом, у Србији ће од рака умрети још 10.000 људи!

У једном од пет налета америчких борбених авиона коришћен је осиромашени уранијум, а половину од 500.000 напада у којима је он употребљаван чиниле су бомбе, показује статистика Пентагона
Кажемо, добро је да је то неко, било ко признао до сада јер по статистикама србских стручњака у здравственој области бројеви су драстично другачији а то можете читати у тексту
НАТО и данас УБИЈА СРБИЈУ: АЛАРМАНТНО – 15 ТОНА НАТО ОСИРОМАШЕНОГ УРАНИЈУМА ПОВЕЋАЛО БРОЈ УМРЛИХ И БОЛЕСНИХ ОД РАКА И РАЗНИХ ТУМОРА или у нашем ФБР фељтону, извештају који је био скривен за јавност:

 

У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије. Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику „Вести”, америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.

“ФБР” ФЕЉТОН: ЕКСКЛУЗИВНО – УРАНИЈУМ ЗА СРБЕ 4,5 МИЛИЈАРДИ ГОДИНА(8/8)…

25.03.2013. телеграф.рс, за ФБР приредила Биљана Диковић

слика за текст ББЦ
Фото: С. Пикула

У наредном периоду најмање још 10.000 људи у Србији умреће од рака узрокованог НАТО бомбардовањем осиромашеним уранијумом 1999. године, објавио је британски биолог Роџер Кофил, а преноси BBC!

Кофил је до својих прогноза дошао у својој лабораторији у јужном Велсу, а о поменутој проблематици причао је на лондонској конференцији посвећеној проблематици бомбардовања америчких и британских снага, осиромашеним уранијумом у Ираку, 1991. године.

О овој теми BBC је писао још 1999. године, а судећи по повећаном броју оболелих од канцера на овим просторима црне прогнозе су се испоставиле и више него тачне.

Према Кофилу, први знак ове проблематике свакако је забележена повишена радијација у скоро свим центрима Балкана, забележена непосредно након бомбардовања. Наиме, средином јуна 1999. године, научници из северне Грчке објавили су резултате према којима је у том региону, сваки пут када наиђе ветар из правца Косова, била забележена повишена радијација за најмање 25 одсто.

Сличним истраживањима бавили су се и Бугари, који су дошли до података да је над њиховом земљом забележена повишена радијација од 8 одсто, а над Југославијом чак и до 30 одсто.

И док Пентагон и Министарство одбране Велике Британије и даље упорно инсистирају на томе да осиромашени уранијум није до те мере опасан, британски биолог тврди сасвим супротно:

– Оно што је најопасније су честице из прашине, која се подигне након бомбардовања осиромашеним уранијумом! Реч је о бета емитерима, који могу да “путују” и до 300 километара, а чије је удисање смртоносно.

Поменуте честице се задржавају у плућима, а неретко завршавају и у другим ткивима, од чега најчешће разарају бубреге.

Према статистици Пентагона, у једном од пет налета америчких борбених авиона коришћен је осиромашени уранијум, а половину од 500.000 напада у којима је коришћен осиромашени уранијум, чиниле су бомбе.

Први знаци тровања према прогнози Британца појавили су се шест месеци након бомбардовања, а први случајеви леукемије као последице бомбардовања, забележени су 2000. године.

– Према мојим прорачунима, од рака изазваног последицама бомбардовања осиромашеним уранијумом, у наредном периоду умреће још најмање 10.150 људи. Неће бити поштеђени ни војници КФОР-а, болничари… Једном речју, сви који су се у то време затекли у поменутом делу Балкана – објаснио је Кофил.

Своје тврдње Роџер је поткрепио и указивањем на децу рођену с деформитетима, како у Босни, тако и у Ираку, где је НАТО, такође, у бомбардовању користио осиромашени уранијум.

Он је додао и да су амерички физичари на Универзитету у Мериленду одавно дошли до истих закључака као и он.

***

Horrors of depleted uranium threaten the world

Rense.com

American use of DU is „A crime against humanity which may, in the eyes of historians, rank with the worst atrocities of all time.“ US Iraq military vets „are on DU death row, waiting to die.“

By James Denver

‘Depleted’ uranium is in many ways a misnomer. For ‘depleted’ sounds weak. The only weak thing about depleted uranium is its price. It is dirt cheap, toxic, waste from nuclear power plants and bomb production. However, uranium is one of earth’s heaviest elements and DU packs a Tyson’s punch, smashing through tanks, buildings and bunkers with equal ease, spontaneously catching fire as it does so, and burning people alive. ‘Crispy critters’ is what US servicemen call those unfortunate enough to be close. And, when John Pilger encountered children killed at a greater distance he wrote: „The children’s skin had folded back, like parchment, revealing veins and burnt flesh that seeped blood, while the eyes, intact, stared straight ahead. I vomited.“ (Daily Mirror)

The millions of radioactive uranium oxide particles released when it burns can kill just as surely, but far more terribly. They can even be so tiny they pass through a gas mask, making protection against them impossible. Yet, small is not beautiful. For these invisible killers indiscriminately attack men, women, children and even babies in the womb-and do the gravest harm of all to children and unborn babies.

A Terrible Legacy

Doctors in Iraq have estimated that birth defects have increased by 2-6 times, and 3-12 times as many children have developed cancer and leukaemia since 1991. Moreover, a report published in The Lancet in 1998 said that as many as 500 children a day are dying from these sequels to war and sanctions and that the death rate for Iraqi children under 5 years of age increased from 23 per 1000 in 1989 to 166 per thousand in 1993. Overall, cases of lymphoblastic leukemia more than quadrupled with other cancers also increasing ‘at an alarming rate’. In men, lung, bladder, bronchus, skin, and stomach cancers showed the highest increase. In women, the highest increases were in breast and bladder cancer, and non-Hodgkin lymphoma.1

On hearing that DU had been used in the Gulf in 1991, the UK Atomic Energy Authority sent the Ministry of Defense a special report on the potential damage to health and the environment. It said that it could cause half a million additional cancer deaths in Iraq over 10 years. In that war the authorities only admitted to using 320 tons of DU-although the Dutch charity LAKA estimates the true figure is closer to 800 tons. Many times that may have been spread across Iraq by this year’s war. The devastating damage all this DU will do to the health and fertility of the people of Iraq now, and for generations to come, is beyond imagining.

The radioactivity persists for over 4,500,000,000 years killing millions of every age for centuries to come. This is a crime against humanity which may rank with the worst atrocities of all time.

We must also count the numberless thousands of miscarried babies. Nobody knows how many Iraqis have died in the womb since DU contaminated their world. But it is suggested that troops who were only exposed to DU for the brief period of the war were still excreting uranium in their semen 8 years later and some had 100 times the so-called ‘safe limit’ of uranium in their urine. The lack of government interest in the plight of veterans of the 1991 war is reflected in a lack of academic research on the impact of DU but informal research has found a high incidence of birth defects in their children and that the wives of men who served in Iraq have three times more miscarriages than the wives of servicemen who did not go there.

Since DU darkened the land Iraq has seen birth defects which would break a heart of stone: babies with terribly foreshortened limbs, with their intestines outside their bodies, with huge bulging tumors where their eyes should be, or with a single eye-like Cyclops, or without eyes, or without limbs, and even without heads. Significantly, some of the defects are almost unknown outside textbooks showing the babies born near A-bomb test sites in the Pacific.

Doctors report that many women no longer say ‘Is it a girl or a boy?’ but simply, ‘Is it normal, doctor?’ Moreover this terrible legacy will not end. The genes of their parents may have been damaged for ever, and the damaging DU dust is ever-present.

Entire article here:
http://www.rense.com/general64/du.htm

FAIR USE Title 17 U.S.C. section 106A-117 of the U.S. Copyright Law: This video is fair use under U.S. copyright law because it is (1) noncommercial (2) educational purpose only (3) transformative in nature, and (4) does not compete with the original work or have any negative effect on its market. no monetary gain is realized by this reproduction

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим Светог Марка Ефеског и Патријарха српског…


ТАКО СЕ НЕКАД БРАНИЛО СРБСТВО: ДЕСПОТ ЂУРАЂ ЗАПРЕТИО ПОГУБЉЕЊЕМ ПАТРИЈАРХУ, АКО ПОТПИШЕ УНИЈУ СА ВАТИКАНОМ…

22 новембар 2011, за ФБР припремио ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ

Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана! Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана. Прочитајте више Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим Светог Марка Ефеског и Патријарха српског…

Да ли је Дачић „рашчишћавао“ терен за њих: Стиже озлоглашена америчка бригада !?


КиМ: Стиже америчка бригада монструма

Борис АЛЕКСИЋ | 09.03.2013 | 07:47
Фонд Стратешке Културе

Сједињене државе су спремне да на још једној српској територији изврше геноцид над српским народом, што потврђује вест према којој Пентагон шаље злогласну 525. борбено – обавештајну бригаду[1] (јединицу за специјалне операције) из Форт Брега у јужну српску покрајину.Командант 525. бригаде пуковник Савијер Брунсон рекао је „да ће његова Бригада на Косову и Метохији остати девет месеци, да не очекује сукобе и да ће његови војници сарађивати с локалним становништвом и локалним званичницима“. Ипак, Срби страхују да војници САД долазе како би на терену спровели у дело противуставне договоре Београда и Приштине и завршили посао који је започео НАТО 1999. године агресијом на СРЈ.[2] Републичка влада слањем Жандармерије да уклања српске барикаде (уакцији МУП-а Србије, током 23. фебруара уклоњена је барикада у међузони на Јарињу),[3] као и споразумима са Тачијевим режимом, кршењем Устава, и другим притисцима на Србе у Покрајини, обавља својеврсну „артиљеријску“ припрему за операцију САД и оставља Србе на Северу КиМ на милост и немилост Американцима и њиховим марионетама у Приштини.Амерички војници из Форт Брега су познати по силовањима малолетних девојчица, обучавању терориста Ал каиде, мучењу заробљеника, а умешани су и у трговину људским органима. Шесторица америчких војника из Форт Брега су током 2000. године, добили дисциплинске казне због силовања и убиства једанаестогодишње (11) Албанке и због употребе прекомерне силе против цивила током мировне мисије на Косову и Метохији. Петорици падобранаца је одређено смањење чина, плате, а мораће да раде неке послове по казни, рекао је портпарол базе Форт Брег мајор Џејмс Маршал и додао да је прекршај због којег су они кажњени учињен у јануару.[4] Јединице из Форт Брега имају искуство и у мучењу заробљених и киднапованих људи. Наиме, када је генерал Стенли Мекристал 2003. преузео команду над америчким Јединицама за специјалне операције у Форт Брегу његове јединице постале су познате и по томе што „не мазе“ своје заробљенике. После скандала у Абу Граибу 2004. и свирепог мучења Ирачана, прочуло се и да су Мекристалови специјалци у затвору „Камп нама“ примењивали више него сурове методе саслушавања, па су 34 специјалца добила (опет и само) дисциплинске казне.[5]

usa-war-crimes
Америчка 525 бригада из Форт Брега се „прославила“ са нехуманим третманом и ликвидацијама затвореника у Абу Грејву, и многим другим локацијама. Петорица војника те бригаде су кажњени само дисциплински за свирепо силовање и убиство 11 годишње девојчице… За њих је зато сасвим пригодан наслов овог текста, који их описује као „БРИГАДУ МОНСТРУМА“…

Специјалци из Форт Брега обучавају и најпознатије терористе на свету, па не може да чуди што пружају подршку и Хашиму Тачију. Један од најближих сарадника Осаме бин Ладена, Али Мухамед је прошао обуку у ЦИА, ФБИ и Форт Брегу за црне операције. То искуство му је помогло у организовању терористичких ћелија и обуци терориста који су на крају извршили нападе на Њујорк и Вашингтон 11. септрембра 2001. године. Али Мухамед је обучаван у бази америчких специјалних јединица Форт Брег, у Северној Каролини. Треба нагласити да се Али Мухамед није у Форт Брегу нашао случајно. Осим тога што је био официр специјалних јединица египатске војске, који је занат испекао у Јом-кипурском рату, Мухамед је одлично говорио арапски, енглески, француски и хебрејски језик и стекао је три факултетске дипломе (од којих једну из психологије).[6] Мухамед је убрзано напредовао у Форт Брегу, где постаје наредник и то баш у специјалним јединицама. Неки од приручника пронађени код терористе Јуниса Цулија приликом хапшења у Лондону, у октобру 2005, су били копије докумената из Форт Брега које је обезбедио Али Мухамед.[7] Ова група је припремала и терористичке операције на Балкану[8], што не треба да нас чуди јер су управо „главни“ оперативниорганизатор 11. септембра Калид Шеик Мухамед и Мухамед Ата прошли обуку у БиХ, где су и учествовали у операцијама САД против Срба. Калид Шеик Мухамед је боравио и на КиМ. Треба имати на уму да је Али Мухамед касније током свог боравка у притвору често примао у посету високе обавештајне официре САД, те да је на инсистирање тужиоца Патрика Фицџералда добио посебан третман и блажу казну иако би други на његовом месту завршили барем на доживотној робији.[9]

Да су Форт Брег и Бондстил центри САД за црне операције, кроз који пролазе дрога, али и људски органи киднапованих Срба са КиМ, потврђују и транскрипти пресретнутих разговора генерала Веслија Кларка и генералног секретара НАТО Хавијера Солане од 15. августа 2001. године. У тим разговорима Весли Кларк је говорио о хитности испоруке товараса КиМ у Форт Брег, да би касније потврдио да се ради о људским органима, док је Солана упозорио да Хашки трибунал испитује умешаност Бернара Кушнера у трговину људских органа отетих Срба.[10]

Да војници 525. бригаде из Форт Брега пролазе сурову обуку, и честа психичка растројства, потврђује и убиство команданта Бригаде Роја Л. Тисдејла,којег је 2012. године убио војник из његове јединице.[11] У Форт Брегу су с циљем унапређења војне сарадње САД и Србије обучавани и српски официри током 2011. године.

САД шаљу на КиМ управо 525. бригаду монструма из Форт Брега, која има дугу традицију у извршавању најтежих злочина широм планете. Она представља очигледну претњу за преживели српски народ на КиМ, али и за целу Србију.У ситуацији у којој српски премијер Ивица Дачић заступајући шизофрену политику пише у свом ауторском тексту да се „десет година лаже да је КиМ српско, што је чак озваничено и Уставом“,[12] при чему третира Устав као некад пакистански диктатор и марионета ЦИА, Зиа ул Хак (као књижицу коју у сваком тренутку може да исцепа), Срби са Севера КиМ остају без било какве заштите званичног Београда. Дачић који се позива према тренутној потреби, час на Слободана Милошевића (убијеног од стране САД) и српску војну интервенцију на КиМ[13], час на Зорана Ђинђића[14] (убијеног од стране САД) и предају КиМ, отворено поручује Србима са Севера КиМ да су „терет“ за владу. Нема сумње да такводеловање може да доведе до новог погрома Срба на КиМ. Одбрана права на живот и опстанак Срба на КиМ је циљ око којег цео српски народ треба да се окупи. Најтежи тренуци су без обзира на велике тешкоће и прилика за највеће подвиге. Срби морају да покажу да су још увек један народ који дели и добро и зло, и који ниједног свог припадника не оставља на цедилу. Само тако могу да опстану.

fort-bragg


[6] Амерички учитељ Осаме бин Ладена, „Време“ бр. 821, 28.09.2006.

[7] Види „Време“ од 27. јула 2006. године

[9] Време, Исто.

[10] „Курир“, НАТО дилује органе, 30.06.2008. године.

[13] Предизборна кампања СПС-а из 2012. године.

Мирјана Бобић Мојсиловић: Велики брат је нешто најморбидније што је људски ум могао да смисли! (видео)


Мирјана Бобић Мојсиловић: Велики брат је нешто најморбидније што је људски ум могао да смисли! (видео)

Идеја да се направи врхунска телевизијска забава, по мишљењу Мирјане Бобић Мојсиловић, глобална забава од политичког пројекта који се зове „Велики брат вас посматра“ је нешто најморбидније што је људски ум могао да смисли.

28.03.2013. извор youtube видео, за ФБР уредник Биљана Диковић

Mirjana Bobic Mojsilovic

Под идејом Великог брата, хипер или супер друштвене контроле која је постојала у тоталитарним режимима, пре свега у комунизму, под тим режимима су милиони људи страдали управо као заморчићи овог пројекта супер контроле ума, живота, свега.

„Направити од тога идеју врхунске забаве и учинити да људи поверују да је то феноменално, не само да се то гледа него и да се учествује, да се буде под присмотром 24 сата је по мени нешто најморбидније. То су отворена врата пројекта који се зове – поклањамо нашу личну слободу, нашу људску слободу, предајемо нашу људскост, бацамо је пред ноге онога ко има новац! И цела идеја савремене телевизије се на жалост свела на то!“ каже Мирјана.

Мишљења је да ће последице, не само психолошке по појединце, већ по читава друштва (да не говоримо о политичким последицама), пројекта Великог брата и ријалити шоу програма бити застрашујуће, и тек ћемо их видети…

Од идеје да те Велики брат посматра и да је то некако модерно, да је то само шала, да ми то само гледамо и тако на неки начин учествујемо, до идеје да заиста неки велики брат за кога мислимо да је имагинаран пројекат (не, то је стварни политички пројекат), до идеје да нам јаве (што може да се догоди за две, три године) да се светло у Србији гаси у десет увече (22 часа) је само један корак…

„И мислим да је једина борба против тога милион индивидуалних личних напора, нема великог покрета то је данас немогуће, борба за знање… Значи, само ако знамо, ако разумемо шта нам раде моћи ћемо да направимо неку врсту личне одбране и личне тврђаве од пошасти која се зове, и иначе савремена телевизија – у којој нам јављају све супротне поруке од онога на чему почива западна цивилизација. То су, да кажемо хришћанске вредности, наравно те поруке урушавају поруке исламске вредности и вредности свих монотеистичких религија“, објаснила је Мирјана.

ВЕЛИКИ БРАТ НАМ ГОВОРИ да је тело на првом месту, значи материја, ово је апсолутно сатанистички пројекат: имаш НОВАЦ, КУЋУ, ТЕЛО, СЕКС, и СВЕ ОСТАЛО ЈЕ НЕБИТНО.

А људско биће не може да опстане без ДУХОВНОСТИ и без ЕМОЦИЈА.

Нажалост, телевизија нам нуди сасвим супротан концепт МТВ-ја. Мирјана Бобић Мојсиловић је још пре десет година говорила да МТВ промовише порнографију, да су 99% спотова порно спотови, где је на пример: један певач у кади пуној пене са дванаест голих девојака. Значи, РУШИ СЕ СВЕ што постоји као хришћанска вредност, ПОРОДИЦА, ЉУБАВ, ЕМОЦИЈА, одговорност итд… ПОРУКА ЈЕ ДА ЈЕ СВЕ ОПРОШТЕНО АКО ДОНОСИ НОВАЦ!?!

Зато имамо ситуацију да је нека порно звезда исто вреднована као звезда званичног Холивуда, значи можете бити шта год хоћете на свету ако то доноси новац нема ниједне моралне дилеме… И то је нешто најморбидније, и то ће уништити генерације које долазе…

Мирјана Бобић Мојисиловић у емисији „Таблоид“ између осталог говорила је о пројекту „Велики брат“, шта он представља у смислу шоу бизниса и стварном начину живота. Дотакла се и теме о штедљивим сијалицама за које важи мишљење и шире се вести да су отровне и да изазивају канцер.

Знате ли ко су Лужички Срби? И сами пред истребљењем подигли су глас против одвајања Косова!


“Ми себе називамо Сербја, Серб, Сербоњка, а Србе у Србији – Јужни Сербја”.

Судбина Лужичких опомена осталим Србима!

16.02.2012.

Као и последњих година током грађанског рата на тлу бивше Југославије, немачки медији подржали су одлуку своје владе и када је било речи о признању Косова и кад се разматрало да Немачка буде прва земља на свету која ће своје представништво у Приштини подићи у ранг амбасаде.

Од те одлуке оградила се само једна политичка странка, левица (Die Linke), коју воде двојица истакнутих политичара Оскар Лафонтен и Грегор Гизи, и која је први пут последњих годину дана добила знатан број гласова и на подручју некадашње Западне Немачке. Али њихов став, иако заступају мишљење многих Немаца, медији су пренели на дну страна новина.

Нешто касније, кад су Лужички Срби организовали конференцију за новинаре на којој су указали на алармантно стање те мањине у Немачкој, уследила су многа питања на која су они Немцима одговорили да Србију сматрају својом прадомовином, а да понекад сународ са Балкана гледају као њихово “одлутало” потомство.

застава Лужичких Срба

Јан Нук је, заједно са осталим истакнутим представницима Лужичких Срба, објаснио да би Немци могли да размисле о мањинама на својој, а не на туђој територији и додао да у Немачкој тренутно живи 60.000 Лужичких Срба (у Саксонији 40.000 и у суседној покрајини Бранденбург 20.000) а окружени су са 6,5 милиона Немаца те две покрајине, односно са 82 милиона Немаца у целој држави.

Паралелно се запитао како ће бити Србима окруженим Албанцима на простору независног Косова. Тим провокативним питањем, скренуо је на себе пажњу тамошњих медија и невладиних организација и почео да, одговарајући на бројна питања, објашњава ко су, по историјским подацима Лужички Срби. “Ми себе називамо Сербја, Серб, Сербоњка, а Србе у Србији – Јужни Сербја”.

Додао је како су они са њихових првобитних насеобина “насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама у већем делу претворили у плодан крај”.

Лужичке Србе су сачињавала бројна племена, од којих су били најзначајнији Милчани и Срби, па Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани и др. У 7. веку, жупан Дерван, пришао је Самовој држави, а у 8. и 9. веку дошло је до спајања неких племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) они су се поново раздвојили и тако разједињени. Постали су жртве франачких и германских феудалаца али су преживели. Бранили су своју земљу и слободу па неки историчари кажу да су име племена Љутића добили зато што су били љути борци и задавали непријатељу страх.

“Карло Велики је 805. године”, објашњавао је Нук, “да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sobaricus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Борио се против њих а да Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој каже: “ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска”

Оваква немачка феудална експанзија, трајала је 200 година па су у 10. веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена сва лужичкосрпска земља.

Од 12 века освајачи су почели безобзирну колонизацију којој се и данас супротстављају. Остали су многи јунаци, борци за права Срба. Посебно је упамћен Србин Јан Чушка, који је предводио устанак 1794. па је Фредрих Виљем I против њега морао да доведе и редовну војску и коњицу, похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана Чушке, које се нису обистиниле: „Данас нисте власт ви, већ ми!“

У 16. веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. устаници су успели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук и данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други светски рат. После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, следила је за то казна. У Доњој Лужици је још горе, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали немачки. Занатлије су истовремено избациване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве – да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Немце.

Али, до 18. века Срби, који су изгубили многа своја права, своје жупане и неку врсту судија, нису погубили интелектуалце. У доба хуманизма истакло се неколико њих: Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин, (због напредних идеја је осуђен на 11 година) успешно се бавио математиком, астрономијом, медицином, философијом и написао хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор философије и песник, Јан Солфа, лекар и писац медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као декани, ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој.

“Реформација, која је у себи садржала поред политичких и економске елементе, проширила се скоро на целу Лужицу и сачувала национални карактер бранећи националне интересе”, пише о Лужичким Србима историчар Јован Деретић.

Лужички Срби од 16. века говоре на два дијалекта: горњолужички и доњолужички, који се скоро могу назвати и различитим језицима. Баш као што је од шеснаестог века извршен притисак на веру Лужичких Срба, и од тада су они подељени на евангелисте и католике.

“Лутеранство, које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је против употребе српског језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели уводити српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице, појавио се 1545, додуше, остао је у рукопису, као и катахизис од Албина Молера и песмарица Вацлава Варихиуса, али су сачувани у преписима”.

У доба просветитељства Лужички Срби изнедрили су научнике попут историчара Георга Кригача који је на латинском 1675. написао расправу о Србима (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die enden). Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је и граматику доњолужичкосрпског језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувао је ипак у многим преписима.

Михал Хренцел дочекао је руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу и другу традицију”

И међу Лужичким Србима католичке вере било је много интелектуалаца. Пре свих, Јакуб Тицин (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци под Београдом 1693. године, а написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу, док је Јуриј Хавштин Свјетлик оставио у рукопису превод целе Библије и опширан латинско-српски речник.

Прве новине (Serbonj kurjer a ponjedar) покренуо је радник Јан Дејка 1809. Дух просветитељска био је тако јак да су неки немачки научници 19. века, са симпатијама изучавали лужичкосрпску културу и језик, трудећи се да скрену пажњу на тешку судбину овог народа. Друштво је помогло и покренуло сакупљање и објављивање прве антологије српских народних песама, капиталног дела, у два тома, заједно са немачким преводом, 1841. и 1843, које је припремио Арношт Смолер уз малу помоћ Кристијана Кнаута, члана истог друштва. Друго значајно дело написао је Немац Карл Густав Антон (1751-181), космополит и слободни зидар, који се од младости интересовао за Србе.

Тек негде у то време, широка јавност сазнаје да нису сами и да тамо негде на Балкану имају “браћу”. Спорадичне информације долазиле су у време ратовања с Турцима 1876.

То је охрабрило и Србина Лужичког, Хандриј Зејлера (1804-1872), да пише стихове и постане највећи песник лужичког романтизма. Он је живео у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем 1826. Претпоставља се да му је српски књижевник помогао, па је Зејлер превео прву нашу народну песму “Девојка момка избира”. Нешто касније Зејлеров, уметнички круг добио је на поклон Вукову Пјесмарицу.

Касније је највише наших песама превео познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у новинама Лужичких Срба. И Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи.

Неколико је централних догађаја, како се и из текстова лужичко српских писаца види, који су били најважнији за ширење лужичко српске културе и одржања националног идентитета. Оснивање „Матице српске“ („Маћице сербске“), а које је уследило највише залагањем Арни Смолерса и Хадри Зајлерса (основане 1874. године, двадесетак година после оснивања „Матице српске“ у Пешти, чије је седиште после прешло у Нови Сад) као и оснивање друштва „Домовина“ 1912. године, значиле су упоришне тачке националног развоја овог народа. На једном месту Грга Новак пише да је језичка и културна реформа Вука Стефановића Караџића, која је у то доба била у пуном замаху, значила велики полет и за лужичкосрпску културу.

Тако од прилике завршава историја Лужичких Срба, народа који је после Првог светског рата желео своју политичку аутономију али му Вајмарска република, ни европске велесиле нису признале статус националне мањине. У том периоду је почео знатно да се смањује број Лужичких Срба. Нук је новинарима рекао да је у време Вајмарске републике (1920–1930) Лужичких Срба било 250.000, четири пута више него сада. Под нацистичким режимом, у време Хитлера, масовно су прогањани, уништавани и дискриминисани. У Источној Немачкој (NDR) после Другог светског рата само су формално уважавани, мада су имали културни дом у Дрездену, и свој лист, а језик Лужичких Срба је у покрајини, у местима где живе, важио као службени језик.

Писац Јуриј Брезан је национални литерата и хроничар Лужичких Срба током протеклог столећа. Објавио је више од 20 књига о Лужичким Србима на лужичкосрпском језику. По њему име Лужичких Срба први пут су давнашњи историчари забележили 632. године у Фредегеровој хроници, а данас, у уједињеној Немачкој, сви живе у области на истоку од Берлина према пољској граници и на југоистоку према Чехословачкој граници до Дрездена, и скоро да то име не смеју да користе.

ПОЈМОВИ

Берлин био блатњава бара

Име Лужичких Срба први пут су давнашњи историчари забележили 632. године у Фредегеровој хроници. Лужички Срби су први дали називе градова које су одонда насељавали. Дрјежџен је првобитно име града који се данас зове Дрезден. Будишиње понемчен у Бауцен, Липск у Лајпциг, Каменец у Кемниц, река Шпреја у Шпре. Први назив су дали и данашњој метрополи – Брљин, по блатњавим барама у околини, што је доцније претворено у Берлин.

РЕЛИГИЈА

Вера у Свевида

Као и остали Словени, и Лужички Срби су у прво време били многобошци и имали су своје главне богове као Свевида, Сварога, Живу, Перуна, Громовницу и друге мање. Али историчари пишу: “За време заједнице са Моравском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Ото и у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане, јер је, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.

Једно време Лужица је потпадала под Пољску и Чешку, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски кнез Мњачко 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градовима, само по изузетку у предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари, рибари, али без права, да ступају у цехове. Први документ писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из 16. века која се полагала при ступању у цех”.

ХИТЛЕР

Стрељао их због језика

Оспоравање и забрањивање језика Лужичких Срба имало је сличну судбину оспоравања и негирања језика и писма балканских Срба, пишу историчари. “Године 1334, Лајпцишки парламент је донео пропис да се свако онај ко проговори лужичкосрпским језиком кажњава смртном казном. То је било време када су лужичкосрпски писци из протеста писали на латинском, а не и на немачком језику. Доласком Хитлера на власт донети су следећи прописи:

Српкиње из Лужица

„Што је могуће више ограничавање вендског (српског) језика, подизање немачких дечјих вртића, да би се Немство градило одоздо и да би се пре свега спречила изградња вендског политичког врховног штаба“.

Година 1937. означила је прогон и хапшења најугледнијих Лужичких Срба, укидање свих културних и националних организација, одузимање имовине и прогон сваке врсте. Тада су донете следеће мере за јачање Немства:

Никаквих предавања не сме бити о вендском народу и обичајима, за време читања наставе, али нарочито на одморима, говори се немачки, богатство немачких игара и песама преноси се деци, у познавању завичаја имена стара дају се на немачком и уносе на немачком, запошљавају се само немачки учитељи по крви, реч „Венди“ мора да нестане…

ПОЛИТИКА

Све су јачи

Данас Лужичке Србе у Бундестагу заступа само један посланик – Марија Михалк (CDU), 49-годишња пословођа у привреди. У скупштинским дебатама њен глас се ретко или скоро никако не чује. Станислав Тилих (49) је недавно постао председник владе покрајине Саксоније и то је највиша функција у Немачкој до које је успео да се попне један ЛуЖички Србин.

НАЈСЛАВНИЈИ

Штурм се посрбио

Нашој јавности најпознатији је Павле Јуришић Штурм, рођен 1848. као Паулус Стурм, Лужички Србин, а умро као генерал српске војске током ослободилачких ратова, од 1912. до 1918. Он је Војну академију завршио у Вроцлаву, Шлеска, а потом је као официр Пруске учествовао у француско-пруском рату (1870-1871). Пред Балканске ратове, дошао је у Србију да предаје на српској војној академији и остао да се бори у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године

Командовао је дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану. Први светски рат дочекао је на челу Треће армије која је спречила продор аустроугарских трупа у Србију, а тиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да се прераспореди и однесе прву победу Антанте над Централним силама у такозваној Церској бици. Као командант Треће армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. и умногоме допринео победи у Колубарској бици. Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом пружале су одлучан отпор Једанаестој немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини. Умро је у Београду 1922. године.

(НАПОМЕНА ФБР: део овог текста је са сајта Новинар.де, написала га је Јасна Јојић, објављено 2008. али смо сматрали да је актуелан и данас – ако се не тргнемо догодиће нам се исто у Србији; у приређивању чланка користили смо и фотографије и податке са sr.wikipedia.org/wiki/Србија)

****************

Лужички Срби

Србство живети мора!

На слици Будишин- ”престоница” лужичких Срба

Драган Симовић

Србство живети мора, овако почиње химна Белих Лужичких Срба, који су вековима бранили Свето Србство, свети језик и веру своју предачку, пред хордама латинских и германских варвара. Били су велики ратници, прослављени у многим биткама и бојевима, и најдуже су се од свих словенских племена опирали покрштавању. Живели су и умирали за свету веру својих, а и наших, прасловенских предака.

Живели су и умирали за Свето Србство, будући да су они имали свест и о нама, Јужним Србима, и у свим својим песмама, кажама, причама и приповестима они и нас спомињу, нас као своју Јужну Браћу.

Ово је веома важно да знамо и, да памтимо!

У деветнаестом веку, у времену романтизма и србских ослободилачких ратова, многи су Лужички Срби, иначе веома образовани, дошли у Србију, приступили србској војци, и учествовали у ослбодилачким ратовима. И скоро сви су они остали у Србији, ту су заснивали своје породице, и помогали препороду Србства, како у привреди тако и у култури и у просвети.

Један од најзнаменитијих Белих Лужичких Срба јесте и прослављени војсковођа и ратник, генерал Павле Јуришић Штурм, који је постао Православни Србин и љубио Србство изнад свега.

После свих ратова, страдања и погрома, данас је на просторима Немачке, а то и јесте прародина Белих Срба, остало око стодвадесет тисућа Срба. (Језичка опаска. Тисућа је словенска, србска реч, коју користе сва словенска племена. Реч тисућа се налази и у свим србским списима до краја деветнаестог века, а онда је некако, тајанствено и потуљено, у србски језик ушла туђица илада, коју ми, између осталог, и неправилно изговарамо!)

Ми Срби не смемо да будемо ускогруди и равнодушни; ми Јужни Срби морамо нешто да учинимо за своју браћу на Северу, за своје Беле Лужичке Србе, будући да они осим нас немају никога ближег!

Морамо да дејствујемо преко различних културних установа у Србији, а и кроз Србску Скупштину, да се нешто учини, да се на овај или онај начин припомогне опстанак и живот наше Беле Браће.

Али не само Србија, већ морамо покренути и Русију, која је вековима штитила Словенство, да се Србија и Русија заједно, на међународном плану, изборе за права Лужичких Срба.

За права достојна народа, за права достојна човека!

Уосталом, и Немцима се мора ставити до знања да су геноцидна нација, да не поштују национална, грађанска и разна друга права. Заиста, и Немци се морају довести к познанију права; и Немци морају да поштују културу и језик народа над којим су вековима вршили злочине!

Уосталом, зашто би Немци били неки изузетак!? Упамтите, ово је наша дужност, како пред Богом тако и пред Родом!

Јер, Србство живети мора!

Будите обавештени: Др Слађана Велков – Полисорбат који се налази у ХПВ вакцини изазива стерилитет код експерименталних мишева!


Др Слађана Велков: Полисорбат који се налази у ХПВ вакцини изазива стерилитет код експерименталних мишева!

Поводом вести да се планира вакцинација девојчица од 11 до 14 година ХПВ вакцинама које су препоручили ЕУ званичници који су прошле године долазили у посету Србији… Односно ово је прво обавештавање, а онда следи по речима представника Министарства и акција набавке и наметање – можда и законско, као и друге вакцине што су законски /кривично чак!!!/ регулисане а да би се родитељ обавезао да ће своје дете дати држави да врши различите здравствене екперименте…
А дозволити себи да одлучите да пристанете да овакву једну вакцину прими ваша кћерка, сестра, или вашег пријатеља и познаника…чак и непријатеља… то је велика храброст с обзиром на већ објављене последице које иду од парализе, слепила до можданих удара и стерилитета, чак и смрти…

31.05.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

Своје мишљење о овој вакцини, информацију о саставу и искуствима у свету дала је др Слађана Велков у својој ФБ белешци:

др Слађана Велков
др Слађана Велков: „Дете можете уписати у школу са извршеним прегледима и потврдом да је дете здраво. За школу није потребна вакцинација. Школа је законом обавезна и нико не сме да вас одбије због невакцинације. Све што вам кажу доктори су или неинформисаност или намерно застрашивање. Дететов живот је важнији и од школе и од пара, па ако треба и од затвора. „

Безбедност и ефикасност ХПВ вакцине нису довољно испитане. ХПВ вакцина садржи генетски модификоване вирусе, алуминијум у дупло већој дози од других вакцина, полисорбат 80 – конзерванс који у експериментима на мишевима изазива стерилитет код женских и атрофију тестиса код мушких мишева што је документовано у медицинској литератури.

Од 2006. године до априла 2013. регистровано је 29.680 пријава случајева болести и смрти, од тога 136 смртних случајева, 942 трајних инвалидитета, 5919 се није опоравило, 522 патолошких промена на ПАП тесту, 212 дисплазија грлица материце што је премалигна промена, 62 рака грлића материце, а знамо да се регуструје само мали проценат последица вакцина. Извор: sanevax.org

Неке од последица су: смрт, парализа, грчеви, неуролошки поремећаји, мождани удар, неправилности рада срца, престанак рада бубрега, оштећење и губитак вида, аутоимуне болести, рак грлића материце, гениталне брадавице, стерилитет, побачаји, артритис, астма…

Индија је 2010 год. суспендовала клиничка испитивања ХПВ вакцине после смрти 4 девојчице које су примиле вакцину и поднесен је захтев за одузимање лиценце за ту вакцину. Ко је одговоран за трајно оштећену децу или ону која умру од вакцине?

Затражите од доктора који даје детету вакцину да потпише изјаву да прихвата кривичну и материјалну одговорност за све негативне последице вакцине. Видећете да од доктора до министарства нико неће смети да вам потпише изјаву. Приликом набавке вакцина произвођачи се одричу одговорности за негативне ефекте. Ако произвођач није одговоран, ко је онда одговоран? Одговорност за животе наше деце је увек наша.

Овде се ради о животу и смрти, и жртве ове вакцине се саме организују и ангажују адвокате да заступају њихова права и креирају политичке групе које траже измене закона и пооштравање контроле. Само у Америци, десетак адвокатских фирми је специјализовано да заступа случајеве оштећених од вакцина.

Препоручујем свима да се добро информишу пре него донесу било какву одлуку.

Састав ХПВ вакцине – официјални сајт Центра за Контролу Болести: Human Papillomavirus (HPV) (Gardasil): yeast protein, vitamins, amino acids, mineral salts, carbohydrates, L-histidine, sodium borate, polysorbate 80, amorphous aluminum hydroxyphosphate sulfate.http://www.cdc.gov/vaccines/pubs/pinkbook/downloads/appendices/B/excipient-table-2.pdf

Ефекти Полисорбата 80 (Tween 80) на репродуктивне органе мишева. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/8473002?dopt=Abstract

мерк