Ања Филимонова: Гранични путоказ окренут на другу страну


Ања Филимонова: Гранични путоказ окренут на другу страну

На КПП Јариње и Мердаре, између Космета и централне Србије почела је примена Споразума о интегрисаном управљању прелазима, који приближава потпуно одвајање и признавање Косова. То потврђује и један веома симболичан детаљ, који одражава суштину процеса дрског заузимања туђе територије – путоказ са натписом “Добро дошли у Републику Косово” који је постављен по налогу Хашима Тачија, али “за сада” је постављен са косовске стране и не налази се на пункту КПП него нешто даље. Тако је у оквирима практичне реализације Ахтисаријевог плана, са пропагандистичким прикрићем по формули “порицања очигледног”, била остварена кратка али по резултатима кључна етапа, коју условно можемо назвати “калеидоскоп апсурда”.

11.12.2012. Фонд стратешке културе, пише ФБР аутор и члан редакције СРБског ФБРепортера Ања Филимонова

То је основни принцип методике потчињавања народа Југоисточне Европе од стране Запада: систематски се, попут моћне хидрауличне пресе, наносе разарајући удари по државним институцијама и националној свести, који практично не дају шансу земљи да преживи. При том се малокрвној и обесхрабреној жртви даје анестезија у виду илузије “да није све тако црно”, помоћу које нешто што је очигледно – на неки парадосалан начин – треба да се види као нешто суштински супротно, но “уистину позитивно”.Тако се приликом расветљавања и тумачења догађаја везаних за питање Космета стављају веома чудни акценти, који у јавно сазнање уводе низ парадоксалних стереотипа. На пример: упркос чињеници да су споразуми Београд – Приштина о подели власти у свим потребним релевантним областима, иако су мимоишли Скупштину Србије и Уставни суд, ипак закључени – они су “међународно признати”; у међународним пословима јужна српска покрајина је добила друго име, “Косово” – али у фусноти; преговори са Приштином су скоро завршени, али – “ускоро ће се изаћи” са платформом Србије за Космет; граница са Косовом је успостављена но, – она “није државна”; косовска царина ради, но – на печату нема ознаке “Републике Косово”; (иако ће и у овом случају, као што је правило на свим царинама, царинско-логистички терминали бити распоређени у областима царинске контроле – на пример за КПП Мердаре царињење робе за Космет ће се вршити на терминалу у Подујеву, а царињење робе са Космета на терминалу у Нишу). Биће ту и царинске таксе, но – роба за север покрајине се неће опорезивати; косовске царине и полиције на КПП ће бити, но – у присуству мисије ЕУЛЕКСА (која још није добила из Брисела препоруку шта ће стварно да ради на царини); грађани Републике Србије морају показивати лична документа полицији Косова, но – могу се користити пасошима и аутомобилским таблицама које издаје МУП Србије; косовска полиција на КПП ради, но – у истом објекту са српском полицијом (раздвојеном стакленом преградом, кроз коју ће српски и косовски полицајци једни другима предавати документе); граница је почела функционисати, но – “по плану и без застоја”; и на крају као симбол апсурда, на граници је постављен знак са доброшлицом уз ознаку земље у коју се улази, но – “окренут на другу страну”.

Никога не занима што је то стварно илузија, главни циљ је – фокусирати акценат на лажну страну, одвући пажњу од истинских узрочно-последичних веза и скренути је на суштински безначајне детаље. Трик са учвршћивање косовске независности сличан је експерименту са “новчићем у тегли” – док се публици жедној чуда одвлачи пажња на споредне манипулације мађионичара, новчић већ звецка у тегли, а Косово – хокус покус препарандус! – већ је добило све што је потребно злочиначком НАТО монструму, на домаћем и међународном плану.

Иако су сви ови поступци у супротности са међународним правом. У складу са Резолуцијом Генералне Скупштине УН 2625 (XXV) од 24 октобра 1970. године, никакве територијалне измене које су настале као резултат примене силе или претње силом, не могу се признати законитим. То је противправна анексија. Но, само до тренутка док страна којој је “одузета” територија, сама не иницира процес признања. Само она то може урадити и нико други. Подсећамо да постоје два основна начина међународно-правног признавања државности: експицитно и имплицитно (подразумевано, прећутно). У првом случају држава која признаје даје званичну изјаву о признавању другог субјекта (земље, владе, национално-ослободилачког органа, стране у ратном сукобу) као и њену намеру да са тим субјектом оствари ову или ону врсту односа. Код прећутног признања, закључак се базира на основу конкретних дејстава државе која признаје у односу на субјект који се признаје (споразум о отварању дипломатске мисије, позив у званичну посету земљи итд), уз одсуство било каквих специјалних изјава о признању.1

Потпредседник владе Србије за европске интеграције С. Грубјешић дала је 10. децембра принципијелну изјаву: “Више није могуће водити политику на два колосека – и ЕУ и Космет – сада су се та два колосека испреплела и постала један. То значи да напредак Србије у процесу евроинтеграција најдиректније и искључиво зависи од решавања косовског питања”. И калеидоскоп апсурда се наставља – “Србија мора у пуној мери да нормализује односе са Приштином”, но “нормализација не подразумева признање независности Косова”. По њеним речима, нормализација је примена споразума о печату, катастру, матичним књигама и дипломама, примена споразума о интегрисаном управљању прелазима – а такође и налажење решења за север покрајине.2 Међутим, у складу са међународним стандардима, слично тумачење појма “нормализације” представља очигледну илустрацију термина “имплицитног” (прећутног) признања”.

Приштински медији, који, како је показала пракса представљају веома поуздане изворе, на адекватан начин је окарактерисала ситуацију, тврдећи да се између Косова и Србије успоставља граница, а споразум о “интегрисаном управљању” тумачи се као још једна победа Приштине.3

У Бриселу је 10. децембра почео самит министара иностраних послова земаља ЕУ. Но, чак и пре него што је почео, било је познато да ће се против давања Србији датума за почетак преговора са ЕУ, као и раније заложити Немачка, Велика Британија и Холандија, које сматрају да Србија још није достигла неопходан напредак у дијалогу са Приштином.4 Министри ће размотрити могућност давања Србији датума за преговоре, а закључак самита ће бити узет у обзир од стране Савета Европе (13, 14. децембра текуће године). Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин, указујући на неопходност примене од стране Србије Споразума о интегрисаном управљању границама, напоменуо је да после тога мора да уследи сусрет председника Србије и Косова. Што се такође уклапа у класичну схему подразумеваног признања. Кацин је приметио да “Србија мора да исправи раније грешке, које су је довеле до самоизолације и маштарија о ономе што не постоји”. И избацује следећи пробни балон: “много ју је коштало уздање у Русију”5

Кад смо код Русије, да приметимо да ће дирљиво заједништво на прелазним пунктовима “без граница” пред косовске и српске царинске и полицијске службе поставити такву дилему: “Република Косово” је за грађане Русије увела визни режим, из чега следи да “косовари” у складу са прописима “своје државе” немају право да пропуштају држављане Русије без визе. Како ће то питање бити регулисано?

Упркос чињеници да је “власт у Приштини” већ “снабдевена” свиме што је потребно за самостално функционисање, званични Београд појачава парадоксални ефекат обраћајући се министру одбране САД са надом да ће Савет НАТО донети одлуку да “амерички војници из састава КФОРА не смањују своју бројност”, пошто “Србија нема поверење у привремене косовске институције”.6 Да ли то значи да сада Србија има поверење у НАТО, то јест, да је алијанса постала близак, поверљив српски савезник на Космету?

У резултату, уместо мера на обнови територијалног интегритета и уставног поретка, чему је јаке залоге оставило супротстављање Срба са севера покрајине интеграцијама и асимилацији Приштине, а на међународном плану – чврста позиција Русије, Београд не на живот, него на смрт води борбу за добијање условног датума за почетак преговора са ЕУ, спречавајући одлазак јединица окупатора и агресора са своје сопствене територије. И то у условима оштрих глобалних изазова – кризе ЕУ – која излаз види у формирању једног контролног центра за управљање и у унификацији привреде и политике, што ће омогућити опстанак земаља првог ешалона на уштрб свих осталих, када ће последњи неизбежно изгубити свој идентитет и реални суверенитет.

Дакле, Србија наставља да плаћа за европске рачуне. Но – ево још једног апсурда – што више плаћа, цифра на рачуну постаје све већа.

1 http://www.refsru.com/referat-2186-1.html

2 http://www.nspm.rs/hronika/suzana-grubjesic-vise-nije-moguca-politika-qi-eu-i-kosovoq.html

3 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/276024/Jarinje-pod-komandom-Pristine

4 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=12&dd=10&nav_category=1262&nav_id=667606

5 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/276217/Kacin-Srbiju-mnogo-kostalo-zaklinjanje-u-Rusiju

6http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1225878/Vu%C4%8Di%C4%87%3A+Kfor+da+ostane+na+Kosovu.html

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s