СТАНИЋ: ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ „NOVUS ORDO SECLORUM“


18 јун 2012,

За ФБР, пише Бранко Станић

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

NOVUS ORDO SECLORUM

Е, мој пријатељу, тако ти је то. У свету више нема ни левице, ни деснице. Постоје једино они који су за глобализацију или су против ње. Мош’ бирати само између једног.

 

А пре неког времена једна девојка на Фацебуку рече: Кад видим спотове за ЕУ одмах сам против, а кад видим ко је све против, одмах сам ЗА.

Раније је била дилема, вероватно и ти знаш, то је из времена када си био овде у Србији, шта је боље: С оне ствари на плот или с плота на ону ствар. Како год кренеш на исто испадне.

Не знам да ли сам ти већ пис’о, главни проблем у свету, да не кажем капиталиста, је трка за профитом. Не мож’ профит сваке године бити 100% већи. Једном мора да пукне. Не мож’ једна шљива сваке године да роди 100% више. Кад одрасте, род јој је увек, мање-више, исти, зависи од године. Не рачунам оно кад омлати град. Тад је човек начисто најеб’о. Нема ништа. А док шљива расте, и не нарасте тол’ка кол’ка мож’ да нарасте, човеку се пар година повећава профит и већи од 100% по једној шљиви, ал’ то кратко траје. Фала Богу, код нас шљиве брзо нарасту, па брзо достигну максималан род, а са родом и добит газде, ал’ не могу сваке године рађати дупло више. Тако је то са шљивама код нас, а вероватно и другде у свету. Неко ће рећи, посади још неколико па ћеш повећати принос, а тиме и профит. Онда наредно године морам засадити још неколико шљива, ако хоћу још већи профит. А када целу њиву засадим шљивама, шта даље? Да отмем земљу од комшије?

Исто тако није проблем ако неко пребаци једну фабрику у Кину или негде другде где је јевтинија радна снага. Не знам колико се за исти посао плаћа у Кини, а колико у Америци. Или боље да питам колико би сати са својим парама обичан Кинез могао да живи у Америци, а колико месеци, исто тако обичан, Американац са својим у Кини. Зато си ти мене ономад и питао колико твојих 600 долара америчке пензије вреди у Србији, а ја сам ти то лепо одговорио, јер живим у Србији па знам, ал’ да си ме питао колико то вреди у Кини и у Америци… Ал’ не би… Ти то већ знаш, па што би ме и пит’о.

На свакој новчаници од једног долара, на другој страни, испод пирамиде, пише:

 

NOVUS ORDO SECLORUM

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

Да наставим где сам стао. И тако, ако се пребаци још једна фабрика, па још једна и тако редом не знам кол’ко, настаће проблем у држави одакле се пребацују. Профит не познаје границе и нације, то је већ неко давно рек’о. Његовим власницима је да им сваке године буде што већи, мислим профит, а не нешто друго. Ето, ни Грцима се више не исплати да своје националне сувенире сами праве или, боље рећи, онима који плаћају да се праве, па су то поверили Кинезима. Да ме погрешно не схватиш немам ја ништа против Кинеза, напротив, веома су ми симпатични. Немам ја ништа против ни противу било које друге нације или расе. Сви су ми драги и све су ми драге.

Ако нешто лупетам слободно ме прекини, да даље не… Умал’ да ми се омакне једна реч.

Ај да сам ја ово што сам до сада пис’о, безвезе трабуњо, нека буде и тако, ал’ су још давно о овом проблему, мислим да су то били баш Американци, снимили добар, а и поучан филм. Само то више нико не гледа, јер је затурен ко зна где, а ја глед’о па запамтио и сетио га се после 40 и нешто година. Био је црно бели, бар тако ми је изгледо, јер је тада била црно-бела телевизија, а мож’ бити да је био и у боји, ал’ то сад није ни важно. Него о чему се ради:

Негде на далеком острву у Полинезији, или тако тамо негде, живели су урођеници, тамнопути и сасушени. На том свом острву нису имали посла, па су чамцима одлазили на неко друго острво, због посла. Нису они имали моторне чамце, па тргнеш сајлу, па се вози, него су имали оне просте, на весла, па, бајо, веслај док не стигнеш и не липшеш. А то је имало да се весла, бог те питај докле, док не стигну, зато су и били онако жгољави, што би данас билдери рекли, добро дефинисани, ал’ им мањкала маса.

А на том другом острву је био каменолом где су они на примитиван начин одваљивали стење и камење. Тукли су чекићима по зашиљеним шипкама, а понекада и по прстима, али то не намерно него случајно. Са одваљивањем пос’о није био завршен него су они од тог камења правили нешто попут нашег воденичног камена, само много мање, а звали су га феј, тога се добро сећам. Док би то оклесали добро би се нагутали прашине, а и још који пут би лупили по прстима, опет ненамерно. Кад све то лепо исклешу што су замислили, потоварили би исклесано камење у чамце и тако измрцварени и натоварени назад на своје острво, опет веслајући, наравно.

То камење, тај феј, продавали су блесавим туристима за скупе паре. Треба им, тим туристима, као сувенир, да се сећају где су били кад дођу кући.

До другог острва и натраг

И шта сад бива. Једна будала, паметњаковић, од тих тамо урођеника, се сети да би било добро да унапреди технологију. Тако и уради, па накупује неке машине и још којешта. Напроизводио је он тог камења и напроизводио и продавао га по истој цени по којој су га и остали урођеници продавали, али с муком направљеним. Обогатио се силно, а ови његови сународници су и даље били релативно сиромашни, али су ипак могли с тим да некако животаре. Кад су они видели шта је овај урадио, сви рекоше у глас: „Хајде да и ми исто урадимо, па да се и ми обогатимо“.

Тако и ураде. Накупују и они, као и он, неке машинетине и још којешта, наравно на кредит, и почну производњу. Наједном је тог камења, тог феја, било толико, испрва у гомилама, па у брдима и на крају читава планина, који ником није требао иако су туристи и даље долазили на острво.

„Шта је ово – чудили су се урођеници – нико ништа не купује, а исти је као и онај пре, можда и чак лепши“.

Ником од туриста није било потребно сто тона тог камења. Била им је доста само једна каменчура од две киле да је ставе на полицу како би се хвалили исто тако блесавим, као и они, рођацима и пријатељима где су били и шта су донели на што ће у будућности само падати прашина.

Ето шта значи та хиперпродукција. Не води ничему, само пропасти, па је пропао и онај први, јер је и његово камење обезвређено. Наравно, нове технологије треба користити паметно, у корист заједнице, у име друштва, у име света, у име планете… Треба само онол’ко кол’ко треба, никако више, ал’ то је супротност профиту… У одо’ ја далеко.

Да ли би још која трака разредила гужву?

Не могу ја возити пет аута истовремено. Могу возити само један, а остали бити у гаражама, ако их имам у том у броју, иначе ће стајати на улицама, али чему то. Два бицикла могу возити. У ствари на једном се возим, а други држим за гуверналу и иде поред мене. Јес’ пробо тако? Није проблем никаки, брзо се научи, ко зна да вози бицикл, ал’ што бих тако радио када ми је један сасвим довољан… Могу ја имати у свакој соби по један телевизор, као што и имам, ал’ шта ће ми два у једној. У који би да гледам. Не могу гледати оба истовремено иако имам сто програма. Ово сам мало претер’о. Имамо их сада око 60-70, а заправо не гледам ни један. Можда само мало у пролазу или кад ме баш нешто заинтересује, али и то ретко. Више сам глед’о телевизију када је био један једини програм…

У, ја на филм о којем сам почео потпуно заборавио.

И они јадни урођеници, у том филму, закључише: „Било нам је боље кад смо се онако мучили. Све што смо тада направили продали би. А сада баш ништа.“

Наравно, није циљ човека да се стално мучи, него да са напредним технологијама квалитетније, угодније, и не знам ти шта још, живи. Али се, што рече брадати Маркс, понуда и потражња ипак мора ускладити ако не на светском, оно бар на локалним нивоима. То сви знају, ал’ опет гурају по своме, дај мени што више…

Мого бих ја овако да терам до ујутру, ал’ код нас у Србији је већ одавно време за спавање, а и ви тамо у Америци треба да ручате, па да се јело не лади, али још само ово:

Ако би применили лимес, граничну вредност из математике, на број газда, шта би онда био лимес газда? Један газда!

А шта би био лимес профита? Бесконачан профит!

А лимес радника? Нула или ниједан радник!

Што би рекли: само ја да будем једини газда на свету, све паре да буду моје и да немам ни једног радника, да ми не би правио трошак. Наравно као и математици, овоме се само тежи, али никада неће бити.

И још само ово, па ја овде у Србији одо’ на спавање, а ви тамо у Америци можете да ручате.

И када исцрпимо изворе јевтине радне снаге, када се више не буде могла наћи јевтинија, шта онда? Па ићи на фабрике без радника, као што рекох уз онај лимес, али о томе други пут… Када се ја наспавам, а ви наручате. Можда ће нам после тога још којешта пасти на памет.

Поздрав из Србије уз лаку ноћ, а у Америци за добар дан

Пријатељ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s