МАЈА ТЕШИЋ: ХЕРОЈ РУСИЈЕ АНТОЛИЈ ЛЕБЕД – НЕ ПЛАЧИТЕ. НЕ ПЛАЧЕ СЕ ЗА ЈУНАКОМ


28.04.2012. за ФБР аутор текста и превод Маја Тешић, извор: интернет.ру, приредила Б.Диковић

Један обичан дан и за мене одавно уобичајено читање руских вести, да не бих читала наше, да се не нервирам. Читам:

ХЕРОЈ РУСИЈЕ АНТОЛИЈ ЛЕБЕД ПОГИНУО У САОБРАЋАЈНОЈ НЕСРЕЋИ

Херој Русије, учесник у ратним дејствима у Авганистану, у специјалној операцији на Северном Кавказу, у операцији принуђивања Грузије на мир, потпуковник Ваздушно-десантних јединица Анатолиј Лебед погинуо је на моторциклу на истоку Москве. Органи реда издали су саопштење да је погинуо на Богородском путу после пада са мотора.
Служио је у специјалним јединицама Министарства одбране Руске Федерације, дуг временски период провео је у Републици Чеченији, награђен је орденима и медаљама, додељено му је звање Херој Русије, саопштава агенција „Интерфакс“.
За време службе Анатолиј Лебед извршавао је сложене задатке које је издавало руководство, учествовао је у елиминацији неколико великих банди побуњеника. За време једне од операција официр је својим телом покрио потчињене заштитивши их тако од гелера гранате која је експлодирала и чудом је остао жив. Задобио је неколико рана и постао инвалид, али је одлучио да остане у оружаним снагама. Са протезом стопала бавио се борбом и скакањем са падобраном. 2008. године Анатолиј Лебед учествовао је у операцији принуђивања Грузије миру, за шта је такође био награђен орденом. Прес служба Главне управе МУП-а Русије за Москву саопштила је да је прошлог петка у 17:45 на Богородском путу возач мотора изгубио контролу, ударио у банкину и пао. Анатолиј Лебед преминуо је од повреда задобијених приликом пада. Имао је 48 година.

…в журнале «Огонек» было напечатано одно из немногих интервью с героем России, подполковником спецназа Анатолием Лебедем

Препознала сам звезду на грудима. Херој Русије. Ако је човек био у специјалним јединицама, па још десантним, то беше оно као што је некада била наша Шездесет трећа… или пандана нема. То су они најбољи. Они. Тамо негде у Русији погинуо је неко ко је био јунак. Инвалид који није желео да оде из службе. Човек који је спасао своје војнике „покупио“ гелере својим телом и изгубио стопало. Потпуковник Спецназа. То ми је рекла вест. А ко је био тај човек? И тако, нађем интервју из 2010. године кога је дао часопису Огоњок. 

Интервью Анатолия Лебедя журналу «Огонек»

Са Анатолијем Лебедом састао сам се на травњаку код штаба 45. посебног гардијског обавештајног пука специјалне намене, награђеног гардијским орденом Александра Невског, где служи. Није случајно одабрао време ручка за наш сусрет – ту једносатну паузу између тренинга и скокова он проводи у шетњи са псом кога је назвао Паштета (зато што воли да једе паштету), а кога је донео из Чеченије. Са њим је дошао и на интервју.

„Политика је за војника сувишна ствар“

Како сте доспели у Ваздушно-десантне јединице?
– Почели смо да скачемо још у ДОСААФ (удружење добровољаца за помоћ армији, авијацији и флоти). Све време ме је небо привлачило. Са пријатељем сам уписао Балашовску, затим Борисоглебску вишу школу, али нисам положио математику, а страшно сам желео да летим. Дошли смо у Ваздушно-десантне јединице, у Гајжунајску дивизију, тамо сам провео пола године, затим десантно-јуришна бригада у Казахстану – још годину ипо, а затим сам уписао Ломоносовску војну авиационо-техничку вишу школу. Три године сам студирао на Забајкаљу, а оданде сам отишао у Авганистан. 86. године у јуну су тамо пребацили нашу класу. Затим су нас вратили код Бердска. 94. године. Тамо је била војна јединица, трава до појаса, на аеродрому није било места за хеликоптере. Написао сам рапорт, изашао из војске, већ сам био пензионер према годинама службе. Стан нисам имао, ништа нисам имао. Али су ми пасош дали.

И чиме сте се бавили?
– Отишао сам у рат. Балкан, Косово, Београд су већ бомбардовали када смо ми стигли.

Напустили сте службу у војсци и добровољно отишли у рат?
– Да.

А зашто?
– Како зашто? Па мора се помагати. Тим пре православнима. Тим пре држави, а не неким тамо приватним лицима или фирмама.

Да ли је то била ваша одлука или вас је неко замолио?
– Не, била је наша. Ми све радимо сами.

Ко је то „Ми“?
– Наши војници, бивши и садашњи, руски официри. Или ветерани ваздушно-десантних јединица.

Много је оних који Вас вероватно неће разумети. Немате стан, породица Вам живи у самачком хотелу, а Ви нисте кренули у потрагу за послом, нисте започели неки бизнис, већ сте отишли у рат за који Вам неће дати ништа.
– Да, неће ми дати ништа, још треба сам да вадим пасош, визу, сам да купим карту. Али за такву ствар није ми жао.

Да ли сте и у Дагестан после отишли као добровољац?
– Да. 99. су Арапи кренули на Дагестан, мој друг, Игор Нестеренко и ја смо одлучили да кренемо. Он је из Саратова. Нас двојица смо заједно били на Балкану. Видели смо, размислили, док направимо уговор треба много времена, а тамо у планинама већ је у августу почела гужва, једва смо стигли. Било је много посла.

И тако, дођете Ви тамо као обичан човек, добровољац, и шта онда радите? Па могу и да Вам не дозволе да уђете у зону ратних дејстава.
– Када бомбардују народ, пуцају на људе, влади није више до бирократије. Дали су визу – даље је твоја ствар. Ако хоћеш – шетај по продавницама, а ако хоћеш – ратуј.

То је било на Балкану. А како је било у Дагестану?
– У Дагестану је било још једноставније – ту је граница отворена. Дошао си као туриста. Можеш да се сунчаш на Каспију, а можеш да одеш у МУП. Јесам потребан? Потребан си. И у планине.

То значи да сте прво отишли у МУП?
– Не мора баш у МУП. Има тамо и других структура. Не морам да прецизирам.

Јесте ли некога обучавали тамо или сте се ви борили?
– Нисмо имали када да обучавамо, тамо је требало радити.

Јесу ли Вас наоружали?
– Нешто су нам дали. После смо узимали или трофејно, или смо понешто купили. Тамо је са муницијом био проблем. А ако хоћеш да победиш, мораш добро да се припремиш.

Рекли сте да сте отишли на Косово да помогнете православнима. А зашто сте отишли у Дагестан?
– Па то је наша држава, Русија. А да не говорим о томе ко је противник. Исти они који су били и на Балкану. Често смо преко станице чули те људе из наших региона, из Средње Азије, Турске. Исти је то контингент.

После Дагестана сте се званично вратили у војску. Јесте желели да и даље ратујете?
– Из Дагестана је наша група требало да пређе у Чеченију, требало је да потпишемо уговор да све буде по закону. Уговор сам потписао у јесен 99. године са 45. пуком Ваздушно-десантних јединица. И Игор Нестеренко и ја смо отишли у Чеченију. Он је 1. децембра 99. године погинуо код Аргуна. Ноћна заседа, у два ујутро је почела битка. Он је био рањен, а умро је у пола четири.

Јел то Ваш једини друг кога сте изгубили?
– Ма не. Много их је. Свих се сећам. И у Грузији су нам другови изгинули.

После погибије Вашег друга и ви сте упали у заседу, изгубили сте стопало. Зашто сте се вратили у војску?
– Нисам је ни напуштао. Лежао сам у болници месец и по, док су ми наместили протезу, а после сам већ морао на задатак.

Како то мислите? Из болничког кревета, са протезом?
– Да. 25. јуна 2003. сам био повређен, а септембра сам већ добио прекоманду.

Били сте повређени у Чеченији и вратили сте се у Чеченију?
– Па да. Код Аргуна сам повређен, то је наш онако, радни реон, тамо никада није досадно. Мислим да и сада тамо има много посла. Али, ако кажу да је мирно – значи да је мирно.

Да ли Ви верујете да је тамо мирно?
– Немамо ми шта да верујемо. Ми морамо да се спремамо на најгоре. Политика је за војника сувишна ствар.

Али многе Ваше колеге нису задовољне актуелном политиком у односу на Чеченију.
– А шта кажу преко телевизије? Да је тамо све у реду? Значи да је све у реду. Анализираћемо када нам кажу да је време да се крене.

Мислите да ће то рећи?
– Видећемо.

„Бизнис“ није наша реч

Да ли имате породицу?
– Имам, ево, Паштету. 2004. године сам га донео из Чеченије. Он је мој ратни друг. Летео је војним авионима. Био је рањен. Четири пута су га реанимирали. Имам и жену и дете.

Да ли сте добили стан?
– Добио сам прошле године, овде, иза штаба. На територији касарне су изградили зграду. Део станова доделили су војницима Московског гарнизона, остало су продали. Бизнис.

Изгледа ми да Ви не волите бизнис?
– Бизнис није наша реч.

Која је Ваша реч?
– Једноставно – посао.

Испада да сте стан добили када сте имали 46 година?
– Да. И то није лоше. Мада, на задатку не сме да се мисли на стан и на породицу. Онда нема резултата. Већ треба мислити на резултат.

Ви сте једноставно алтруиста. Не подржавате људе који напуштају војску зато што немају станове или новац?
– Можда ће они касније наћи себе. Једноставно, свакоме се догађа да западне у тешкоће, а одлучујућа битка га тек чека. Данас је отишао из војске, а можда ће кроз пет година да се појави нормалан задатак за њега. И нека се за тај задатак припрема свакога дана, морално, физички. Увек треба бити спреман.

Са Владимиром Путином сте се сусрели када Вам је уручио звезду Хероја, а затим и са Дмитријем Медведевим када су Вас наградили за Грузију прошле године. О чему су причали?
– Честитали су ми.

Јесу причали о проблемима?
– Путин ме је питао: „Где живиш?“ Рекао сам „У самачком хотелу“. Он: „Јасно“

Јесу Вам дали стан после тога.
– После тога. После четири године.

Објасните ми у чему је разлика између задатака припадника десантних јединица и других војника. Ви ипак не скачете у позадинске редове противника?
– Може и то да буде. Тамо где треба.

Који је био ваш задатак у Јужној Осетији?
– Да припремимо одреде прве линије, да пронађемо и разоружамо њихове групе са прве линије, а најважније, да прикупимо обавештајне податке, како би основна маса наших снага успешно напредовала и уништила противника.

То значи да сте ви у првом ешалону?
– Од када знам за себе, ја руководим извидницом. И ваздушно-десантне јединице се иначе сматрају елитнима у војсци, а наш пук, извидница, сматра се елитним одредом свих ваздушно-десантних јединица.

Имате само један одзивник за све ове године?
– На Балкану је био „Рус77“, после је остао само „Рус“, 77 се дуго изговара.

Зашто „Рус“? Да ли ви себе сматрате руским патриотом?
– Па шта, да ли је то лоше? Треба радити. Није овај живот тако дуг, да можемо да остајемо гледаоци целог живота. Посебно ако смо у стању да помогнемо. И не само на задатку, него и у обичном животу.

Данас се многи плаше да шаљу децу у војску. Војска је постала симбол лошег. Како гледате на то?
– Како да гледам? Учи момак школу, после студира, а онда избегава, бежи као зец и тражи потврде. И тако до 27 година. Неко од њих оде на концерт, као за „Норд-Ост“, неко оде у школу. И тако негде блокирају школу, негде упадну на концерт, неко погине, неко остане жив. А ко је спасавао? Војска. Ако се сви затворимо и не пустимо синове у војску, шта ће бити?

Али у војсци је расуло, момке убијају без разлога.
– Код нас момке убијају у улазима, ресторанима, клубовима, убијају их у школским тоалетима. Ко је код нас војска? Народ. Какво је друштво, таква је војска. Још је ту и утицај Запада, све је ту дозвољено, демократија и друге модерне речи. Само што они имају своје посебности, а ми своје. Наша је земља вишенационална, њихове методе нама не одговарају. И иначе, слабост провоцира насиље. Зашто често нападају жене, пензионере, децу? Зато што су слаби. Неће одговорити. Треба умети одбранити се како на нивоу државе, тако на нивоу сваког појединца. Треба се припремати за најгоре, како се оно не би догодило. А ако шеташ са ружичастим наочарама, тра-ла-ла, неко ће те ударити док прелазиш на зелено и тај ко те је ударио ће побећи и ништа му неће бити. То чека оне који се крију. И ако бију некога, није важно кога, девојчицу, дечака, бескућника, а ти си прошао поред и ниси се умешао, готово је – исто ће ти се догодити. Ако не можеш да се умешаш, бар позови полицију. И то је већ добро.

Када добијете наређење, да ли сте увек спремни да га извршите, не размишљајући зашто сте добили такво наређење?
– Размишљамо како што боље да га извршимо.

„Исход рата, као и раније, решава се у директној борби“

Испричајте нешто о рату са Грузијом.
– Њихова страна је била добро опремљена. Ми смо имали све као и обично, а они су имали најсавременију технику, наоружање, муницију, везе, ракете „земља-ваздух“. Много тога су имали. Од радио електронике имали су све најмодерније. Углавном, били су веома добро припремљени. Нису имали среће са инструкторима. Или су штедели на инструкторима, или је нешто друго. Да су њихови инструктори били заинтересовани, ми бисмо имали више тешкоћа и проблема.

Шта то значи?
– Свака земља има своје саветнике или инструкторе. Код нас су то наши официри. Код њих су то странци. Није тајна да су Украјинци јаки у радио електроници, а и за ракете су, например, добри стручњаци. За диверзије и тактику – то су Турци. То да су код Грузина Турци били инструктори, то могу тачно да тврдим. Зато што се у Чеченији често срећемо са најамницима са турским пасошима и грузинским визама. Није искључено да је тамо било и наших, из наших области. Али,нама је свеједно под којом заставом су и које су националности. Ако иду против државе са оружјем у рукама, значи да их треба елиминисати.

Али они нису ишли против наше државе. Русија тада још није била признала Јужну Осетију.
– Није било статуса, али смо сматрали да су наши.

Зашто „Наши“?
– Суседи. Суседи наши. Погранични. Уосталом, молили су за помоћ. И зашто не помоћи држави која одлучује да постане самостална а неко му у томе смета? Ако стојимо и гледамо како нам кољу комшију, сутра ће се то десити и нама. Замислите да се поред вас доселе сумњиви станари и да ћутите, када су се ти људи наоружавали ћутали сте, када су почели са се појављују са ножевима ћутали сте, а онда када почну да вам убијају комшије, да ли бисте и онда ћутали? Не, тада већ не бисте могли да се не умешате, јер ће сутра и код вас доћи са ножевима. У Јужној Осетији се догодило управо то, само у већим размерама.

Јесте ушли у Грузију преко Абхазије или преко Јужне Осетије?
– Пошто је Саакашвили напао Цхинвали ми смо кренули из Абхазије у Зугдиди и Сенаки.

То значи да нисте били у Цхинвалију и да не знате шта се тамо догодило? Прича се да је тамо предност одржана захваљујући Јамадајевљевим војницима. Шта мислите, шта је одлучило исход рата?
– Не знам за Јамадајевљеве војнике, видео сам их само са стране Абхазије. Вероватно су некако помогли. Имали смо и у царској армији дивизије са Кавказа које су сваки задатак решавали брзо и без компромиса.
А ако говоримо о разлозима њиховог пораза, Грузини су били добро обучени, али обука не може увек да помогне у реалној бици, треба још умети искористити ту обуку. А мислим да је проблем у томе што њихови савремени владари никада нису имали борбени дух и једноставно не знају шта је рат против другог народа. А тим пре против Русије. Они су мислили да ће све ићи глатко. Да неће платити ако убију наше припаднике мировних снага. Да ћемо то прогутати. Није им успело.
Кажете како је војска Грузије била добро наоружана. То да руска није била нарочито добро наоружана то сви знају. Да ли је руска армија извукла закључке после овог рата? На пример у вези са опремањем? У руској војсци нема чак ни беспилотних летилица. И стрељачко наоружање је застарело. 
-За све време моје службе видео сам беспилотну два пута. Једном у другом рату у Чеченији и једном у Грузији. И по чему је она то посебна? Крене, мало се чује звук, удари у стуб на аеродрому и готово. Тако да се ту не треба одушевљавати.
Наша војна извидница може да ради у шумама и планинама, у пустињи и у најтежим уличним градским биткама. Добро смо се показали и на Балкану и у Чеченији. Али исход савременог рата, као и раније, решава се у директној борби. Бомбардовање је једно. А пуцање је нешто друго. Резултат се у сваком случају постиже у копненој бици. И наоружање нам се при томе практично не мења. Да, Грузини су имали јуришне пушке м4 и м16. А ми имамо АКМ и АКМС, калашњикове. Од осамдесетих се борим са њима у рукама, и то су најзгодније врсте оружја за блиску борбу.

Истакли сте добру припремљеност грузинских војника. Да ли сматрате да су се они припремали за овај рат?
– Наравно, ту нема сумње, ако су за једну ноћ спалили пола Цхинвалија.

Али прича се да су и руски „град“ пуцао на Цхинвали..
– Сада могу да причају шта хоће. Али код кога су погинули миротворци и цивили током прве ноћи. У Цхинвалију. А са грузинске стране није било губитака.

У Гори је исто било погинулих. У пограничним селима куће су порушене, на њихове територије су падале ракете. 
– Па наравно, ако њихова артиљерија бије по нашој војсци, а наша војска је већ на њиховој територији јасно да ће куће бити порушене. Наша војска је имала наређење да иде у Грузију – Грузија је започела агресију на Осетију. Мислим да је неко са стране усмерио.

И Ви сматрате да је правилно што је војска ушла на грузинску територију, да није било боље да се зауставила, на пример, на граници Јужне Осетије и Грузије?
– То је тада била најправилнија одлука. Како каже наш премијер, који је раније био председник, превентивне мере су веома важне како би се задатак довео до логичног завршетка. Да смо на граници размењивали нападе све време, не би ваљало, изгубили бисмо много људи.

Али ако се тако размишља, логични завршетак требало би да је био другачији – да се уђе у Тбилиси. Односно, на крају то није резултирало логичним завршетком. 
– За нас је најважније наређење. Ако нам је речено да на једном делу извршимо задатак, ми га извршавамо. Ако нам кажу да се повучемо- ми се повучемо.

Рекли сте да суседима треба помагати и да сте помогли Јужној Осетији. Али и Грузија је исто сусед. И испада да су са тим суседом односи покварени заувек.
– Да, посебно су покварени код Осетина и Абхзаца. А шта је требало да се ради? Сви су постали самостални председници. Доносе одлуку да своју војску пошаљу против цивила. Да нису то урадили све би било другачије. Ако се дуго разговара, о нечему се може договорити. А овако ставити за неколико дана читаву земљу под нишан – па извините, ко је за то крив. Да су се наши тенкови нашли код Тбилисија мислим да би цивилно становништво извело закључке о адекватности те владе. И све зарад прекоокеанских пријатеља. А ја сматрам да је боље дружити се са комшијама из дворишта, него ратовати са њима и свакога дана чекати да ће ти доћи са оружјем.

Осетини, суседни народ, замолио вас је за помоћ и помогли сте. А да су Чечени у своје време затражили помоћ од исте те Грузије или Турске и да су они њима помогли – да ли би и то било правилно?
– Историју треба знати бар од 90. године. Погледајте Чеченију. Ко је владао, каква је историја испала. Тамо је било много Арапа, ко им је помагао и оружјем и новцем како би ратовали? И за терористичке нападе исто неко помаже. Ја не мислим да би девојка са села која је радила као учитељица мислила, мислила и одједном отишла да дигне у ваздух метро са цивилима, путницима у возу. Значи, неко их усмерава. Ено, био је Дудајев, Масхадов. Шта су урадили? Били су практично одвојени. Могли су да живе и да никог не дирају. Али они су вршили притисак на суседе, на Дагестан. А поред је Ингушетија, Ставропоље, где су упадали и вршили нападе. То је већ претња државном суверенитету.

Ви сте од оних које називају псима рата. Који Вам је рат био најтежи?
– Сваки је тежак на исти начин. Али смисао је свуда исти – извршити задатак, нанети губитак противнику, не обрадовати непријатеља.

Када се сетите свих Ваших ратова има ли нечега за чиме жалите?
– Жалиш што су другови гинули. А опет знаш – нисмо ни први ни последњи. Једноставно треба добро радити свој посао. Како би непријатељу било лоше.

Јесте ли верујући?
– Моја је вера у мом послу.

Да ли то значи да не одлазите у цркву? 
– Не. Односно, некад одем да видим – лепо је.
Имате 47 година. Колико намеравате још да останете у служби?
– Док ме не истерају. Такво је време. Мислим да за мене има још задатака.

Герой России Анатолий Лебедь погиб в ДТП

28.04.2012. ВИДЕО ВЕСТ vesti.ru

Не плачем. Не плаче се за јунаком. 

Али се по ко зна који пут питам колико је људи и ко је све дошао у земљу Србију да је брани и да помогне онима који су сматрали да су дужни да је бране. Да ли ће се икада знати и сазнати коме треба да се поклонимо, захвалимо, коме свећу да запалимо за здравље, а коме за покој душе. Кога у молитвама да поменемо, а од кога да окренемо главу. Да ли ће се икада разићи магла коју су нам пред очи спустили ти „прекоокеански“? Овај човек је добио највише могуће одликовање од своје земље. Да није пожелео да живи као сваки обичан човек, да није сео на мотор, да се једном у животу уплашио, бар мало, једном нечега да се уплашио – он би сада шетао свога пса испред своје касарне, ја не бих читала вести о њему и не бих знала да постоји. Он који је сматрао да је дужност и част да помогне мојој земљи. Која за њега не зна. Вероватно би му било непријатно да слуша хвале и прима почасти. Али да ли смо ми смели да дозволимо да нам се ово догоди? Која је највећа мера за срамоту и стид? Колико може да нас буде срамота? Јел може, бар до преко океана. И колико је све исто. И деца која страдају, и избегавање служења војног рока, и сакривање, и безобразно провокативна новинарска питања и мирни једноставни војнички одговори. Па читајте, ко уме да чита. Да ли ће ова магла коју су на нас спустили икада да се подигне да видимо бар где да се окренемо. Па да се окренемо ка истоку. И да тако останемо. Да видимо, Срби, браћо моја, одакле светлост долази. Где су наши. Где смо своји. 

Брате, када нас напусте наши, ми желимо покој њиховој души, а Руси Царство небеско. Шта сада Теби да кажем, када је твоја душа спокојна, а већ си у Царству небеском.

Срби, браћо моја, када већ трпите маглу у којој живимо, бар свећу упалите и помените Тољу и све што су са њим дошли и отишли јер су знали шта је част. И одбрана православља. Осврните се око себе, можда их још има међу нама, оних што се нису скривали, оних што су нас бранили и одбранили, иако не знамо. Имамо на кога да будемо поносни. Да су се сви сакрили и побегли, већ нас не би било. И окрените се ка истоку. Тамо сунце излази. И Русија је тамо. Можда још није све изгубљено, ако знамо шта нам је чинити.

И не плачите. Не плаче се за јунаком.

Advertisements

One thought on “МАЈА ТЕШИЋ: ХЕРОЈ РУСИЈЕ АНТОЛИЈ ЛЕБЕД – НЕ ПЛАЧИТЕ. НЕ ПЛАЧЕ СЕ ЗА ЈУНАКОМ”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s